Сентенце кривично право > Материјално право
IN DUBIO PRO REO
Оптужба није пружила ниједан доказ да је окривљени пронађену опојну дрогу држао ради даље продаје, те је правилно суд прихватио одбрану окривљеног која фактички није демантована ниједним доказом од стране оптужбе.
Из образложења:
Апелациони суд је потврдио пресуду Вишег суда којом је окривљени Д.Р. оглашен кривим због извршења кривичног дела неовлашћено држање опојних дрога из чл. 246а ст.1 КЗ и изрекао му условну осуду, тако што му је прво утврдио казну затвора у трајању од 3 месеца и одредио да се иста неће извршити ако окривљени не изврши ново кривично дело у року од 2 године.
Правилно је првостепени суд утвдио да врста и количина опојне дроге која је пронађена код окривљеног (амфетамин у утврђеној количини од 5,25 грама нето тежине, упаковану у 12 пластичних кесица) одговара начину њеног конзумирања, односно одговара количини и врсти дроге коју је окривљени конзумирао у то време. Дакле наведена количина не прелази његове тадашње потребе, а што је утврђено и вештачењем од стране вештака судске психијатрије, према чијем мишљењу количина опојне дроге која је пронађена код окривљеног јесте карактеристична за такве конзументе опојних дрога какав је окривљени.
Како је суд установио, сасвим је животно логично да је окривљени купио опојну дрогу у количини која ће му бити довољна за неколико дана, уместо да свако вече изнова купује. Количина опојне дроге која му је понуђена на продају иако је била запакована у 12 пластичних кесица не доказује намеру окривљеног да је продаје имајући у виду да је несумњиво утврђено да је окривљени није препаковао у кесице, већ је тако купио, а у прилог томе иде и то да код њега није пронађена вагица или друго средство за размеравање.
По оцени Апелационог суда правилан је закључак првостепеног суда да се у конкретном случају ради о мањој количини опојне дроге-амфетамин и да је окривљени исту набавио за сопствену употребу, а не ради даље продаје како му је то стављено на терет оптужницом. Према начелу "in dubio pro reo" које је садржано у одредби чл. 16 ст. 5 ЗКП, ако постоји сумња у погледу чињеница од којих зависи вођење кривичног поступка, постојање обележја кривичног дела или примена неке друге одредбе КЗ треба пресудити у корист окривљеног, а према ставу 4 истог чл. суд може пресуду засновати само на чињеницама у чију је извесност уверен. Одредбом чл. 2 ст.1 тч. 20 ЗКП предвиђено је да је извесност закључак о несумњивом постојању или не постојању чињеница који је заснован на објективним мерилима расуђивања. У овом случају оправдана сумња није подигнута на степен извесности при чему се увереност у извесност чињеница треба разумети као садржај свести у ком се о предмету сазнања искључује разумна сумња. Стандард доказивања "изван разумне сумње" усваја и Европски суд за људска права.
( Пресуда Апелационог суда у Новом Саду бр. Кж1 132/14 од 01.04.2015. године којом је потврђена пресуда Вишег суда у Новом Саду бр. К 187/14 од 09.02.2015. године )
аутор сентенце: Соња Бранков
Издвојено из судске праксе Вишег суда у Новом Саду
