Сентенце грађанско право > Заштита права на суђење у разумном року

УСТАВНА ЖАЛБА

Тужба поднета након ступања на снагу измена и допуна Закона о заштити права на суђење у разумном року 04.11.2023. године, сматра уставном жалбом пред Уставним судом.

 

Из образложења:


Решењем Основног суда у Новом Саду утврђено је да је тужба повучена, па је поступак у овој правној ствари обустављен.

 

Из стања у спису произлази да је тужилац поднео тужбу Основном суду у Новом Саду, против тужене републике. У тужби је наведено да је тужилац био запослен у Фадип а.д. на основу чега је настало његово потраживање из радног односа, да је након отварања стечајног поступка над стечајним дужником Фадип а.д., уредно пријавио своје потраживање које је коначном листом утврђених и оспорених потраживања у предметном поступку утврђено као основано и које тужиоцу није исплаћено. Такође је наведено да је тужилац због предугог трајања поступка, дужег од 9 година у тренутку подношења приговора, у складу са чл. 6. до 13. Закона, изјавио приговор ради заштите права на суђење у разумном року председнику Привредног суда у Новом Саду, који је усвојен, тако да је утврђено да је тужиоцу повређено право на суђење у разумном року. Како на заказано рочиште за главну расправу нису приступили ни тужилац ни тужена, који су уредно позвани, првостепени суд је донео побијано решење којим је утврдио да је тужба повучена, позивајући се на одредбу чл. 202. ЗПП. Oвакав став првостепеног суда се не може прихватити.

 

Одредбом чл. 16. ст. 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из чл. 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра се уставном жалбом.

 

Одредбом чл. 16. ст. 5. истог закона, који је ступио на снагу дана 04.11.2023. године, прописано да су судови дужни да у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона све нерешене предмете из ст. 1-4. овог члана доставе Уставном суду на даљи поступак и одлучивање и да о томе обавесте подносиоца приговора, жалбе, односно тужбе. Сходно наведеном, првостепени суд у конкретном случају није требао донети решење којим утврђује повлачење тужбе, већ је, сагласно одредби чл. 16. ст. 5. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, списе предмета требао доставити Уставном суду и о томе обавестити подносиоца тужбе. Другим речима, тужба поднета након ступања на снагу предметних измена Закона сматра уставном жалбом пред Уставним судом.

 

                      (Решење Вишег суда у Новом Саду, пословни број Гжрр1 10/22 од 02.04.2024. године)

                                    Сентенцу саставила: Невена Максимовић, самостални саветник