Sentence građansko pravo > Parnični postupak
OBIM ZAMENIČKOG PUNOMOĆJA
Sama činjenica da je tužilac imao ovlašćenje da u predmetu istupa u zamenu za advokata kog su predlagači izvorno ovlastili za zastupanje i činjenica da je on preduzeo sve pravne radnje, ne znači da može troškove zastupanja naplatiti od zastupanih. Reč je o internom odnosu između dva advokata, koji su se dogovorili oko preduzimanja pravnih poslova u navedenom postupku, iz kog razloga je i naknada i naplata troškova takođe stvar njihovog odnosa i dogovora, a ne obaveza vlastodavaca.
Iz obrazloženja:
Ugovor o punomoćstvu je izvor obligacije, što znači da obligacija nastaje kada i sam ugovor, onog trenutka kada se ugovorne strane saglase o bitnim elementima tog ugovora. Ugovor o punomoćstvu može biti teretan ili dobročin, ali ako je teretan i dvostrano obavezan, nagrada punomoćnika je bitan element ugovora. Kako proizlazi iz utvrđenih činjenica, ugovor o zastupanju u spornom postupku na osnovu kog je izdato punomoćje su zaključili tuženi, prvenstveno prvotužena i njena sada pokojna majka sa advokatom Z. R. i to pre pokretanja spornog postupka. Tuženi 2. reda i tužena 3. reda su prihvatili ove uslove, imajući u vidu da je advokat Z. R. dobio ideju da ih uključi u postupak kako bi bila ostvarena što veća naknada za eksproprijaciju, ali navedena lica nisu učestvovala u konkretnim dogovorima oko angažovanja advokata Z. R. u spornom postupku već su dogovor prihvatili kao svoj i na osnovu istog potpisali punomoć. Nakon što su se prvotužena, njena sada pokojna majka i advokat Z. R. saglasili o svim bitnim elementima ovog ugovora, konkretno kada su postigli dogovor da sve predlagače u postupku zastupa advokat Z. R. u kog su imale poverenje i sa kojim su upravo zbog te činjenice odabrale da sarađuju i kada su postigli dogovor da taj advokat za svoj rad bude plaćen po okončanju postupka, tako što će se naplatiti iz svih dosuđenih troškova postupka, a delimično i iz naknade koja im bude dosuđena, pokrenut je vanparnični postupak za potrebe kog je izdata sporna punomoć. Tužilac, na kom je bio teret dokazivanja, nije dokazao da je on lično sa ovde tuženima ikada postigao dogovor oko zastupanja, niti da je taj dogovor podrazumevao obavezu da ga tuženi, nezavisno od advokata Z. R. isplate za obavljeni posao. Sa druge strane, tuženi su dokazali da sa tužiocem lično nikada nisu zaključili navedeni ugovor, već jedino i samo sa advokatom Z. R, a da im nije bilo poznato na koji način je advokat dalje organizovao svoj rad unutar svoje kancelarija i sa spoljnim saradnicima u pogledu toga ko će odlaziti na ročišta i sastavljati podneske. U onom momentu kada se prvotužena, nezadovoljna dužinom trajanja postupka, obratila advokatu kog je ovlastila za zastupanje, Z. R. tražeći obrazloženje zbog čega posupak tako dugo traje, i kada ju je advokat Z. R. obavestio da na suđenja odlazi D. B, a ne on, predlagači su opozvali ovlašćenje za zastupanje advokatu D. B.
Pri tome, u navedenom punomoćju od 12.11.2004. godine, na koje se tužilac poziva da je suštinski dokaz o postojanju ugovora o punomoćstvu sa ovde tuženima, nije data saglasnost advokatu D. B. da u celosti zastupa parnične stranke, već advokatu Z. R, a imenovani advokat je ovlašćen da u slučaju potrebe ovo punomoćje može preneti i na advokata D. B. iz Beograda. Ovako datim punomoćjem predlagači su dali izričito ovlašćenje licu koje su ovlastili za zastupanje da svoja ovlašćenja prenese na ovde tužioca, saglasno čl. 86 ZOO-a. To ovlašćenje, kako proizlazi iz spornog postupka, je advokat Z. R. obilato koristio, imajući u vidu da je nesporno utvrđeno da je ovde tužilac preduzeo najveći broj pravnih radnji na osnovu kojih su i dosuđeni troškovi postupka, za koje je nadležni sud našao da su bili nužni i opravdani. Nezadovoljni tom činjenicom, nakon što su od „svog“ advokata saznali da umesto njega na suđenja odlazi ovde tužilac, ovde tuženi, a tamo predlagači su opozvali bilo kakvo ovlašćenje da ih advokat D. B. zastupa. Ni u tom momentu, advokat D. B. nije pozvao predlagače i dogovorio bilo kakave uslove oko zastupanja, niti im je dostavio troškovnik koji je, ako je sebe smatrao punomoćnikom i ako za zastupanje pre opoziva nije isplaćen, imao pravo da dostavi prema pravilima svoje struke, već je nastavio da odlazi na suđenja i sastavlja podneske, a što sve govori da tužilac zapravo sa ovde tuženima nikada nije imao bilo kakav konkretan dogovor vezan za zastupanje.
Sama činjenica da je tužilac imao ovlašćenje da u predmetu istupa u zamenu za advokata kog su predlagači izvorno ovlastili za zastupanje i činjenica da je on preduzeo sve pravne radnje koje su precizno utvrđene u činjeničnom stanju ove presude, ne znači da je tužilac ikada sa predlagačima, a ovde tuženima, bio u obligacionom odnosu, jer sa njima nikada nije zaključio ugovor kojim bi se saglasio o svim bitnim elementima posla, već je očigledno sve navedene pravne radnje obavljao po dogovoru koji je imao sa Z. R, a koji zaista nije bitan za odluku u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da Z. R. nije tužen u postupku, ali prvenstveno zbog činjenice da taj dogovor ne može na bilo koji način obavezivati tužene u ovoj parnici. Reč je o internom odnosu između dva advokata, koji su se dogovorili oko preduzimanja pravnih poslova u navedenom postupku iz kog razloga je i naknada i naplata troškova takođe stvar njihovog odnosa i dogovra, a ne ovde tuženih kao vlastodavaca.
Iz svih navedenih razloga sud je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Sud je imao u vidu da je tužilac svoj zahtev prema tuženima postavio kao primarni i eventualni, međutim primarni i eventualni zahtev se moraju međusobno isključivati da bi egzistirali u okviru iste tužbe. I u jednom i u drugom zahtevu tužilac traži da sud obaveže tužene na isplatu novca, s tim da u primarnim traži da ih obaveže na isplatu iznosa od 5.006.250,00 dinara sa zzk solidarno, a u eventualnom traži da tužiocu svaki tuženi pojedinačno isplati manji iznos od onog koji potražuje u primarnom zahtevu. Solidarna odgovornost je odgovornost više lica ali za ceo dug, što znači da ovako postavljen primarni i eventualni zahtev ne isključuju jedan drugi, već naprotiv, eventualni zahtev je zapravo sadržan u primarnom zahtevu, iz kog razloga sud ne nalazi da je bilo potrebno posebnom odlukom odbijati eventualni zahtev tužioca, u situaciji kada je primarni u celosti neosnovan.
(Presuda Višeg suda u Novom Sadu, poslovni broj P 322/21 od 08.06.2022. godine, potvrđena presudom Apelacionog suda posl. br. Gž 2192/22 od 07.12.2022. godine, i presudom Vrhovnog suda posl. br. Rev 10006/23 od 28.09.2023. godine)
Sentencu sastavila Tijana Jakovljević, sudija Višeg suda u Novom Sadu
