Сентенце грађанско право > Парнични поступак
ОБИМ ЗАМЕНИЧКОГ ПУНОМОЋЈА
Сама чињеница да је тужилац имао овлашћење да у предмету иступа у замену за адвоката ког су предлагачи изворно овластили за заступање и чињеница да је он предузео све правне радње, не значи да може трошкове заступања наплатити од заступаних. Реч је о интерном односу између два адвоката, који су се договорили око предузимања правних послова у наведеном поступку, из ког разлога је и накнада и наплата трошкова такође ствар њиховог односа и договора, а не обавеза властодаваца.
Из образложења:
Уговор о пуномоћству је извор облигације, што значи да облигација настаје када и сам уговор, оног тренутка када се уговорне стране сагласе о битним елементима тог уговора. Уговор о пуномоћству може бити теретан или доброчин, али ако је теретан и двострано обавезан, награда пуномоћника је битан елемент уговора. Како произлази из утврђених чињеница, уговор о заступању у спорном поступку на основу ког је издато пуномоћје су закључили тужени, првенствено првотужена и њена сада покојна мајка са адвокатом З. Р. и то пре покретања спорног поступка. Тужени 2. реда и тужена 3. реда су прихватили ове услове, имајући у виду да је адвокат З. Р. добио идеју да их укључи у поступак како би била остварена што већа накнада за експропријацију, али наведена лица нису учествовала у конкретним договорима око ангажовања адвоката З. Р. у спорном поступку већ су договор прихватили као свој и на основу истог потписали пуномоћ. Након што су се првотужена, њена сада покојна мајка и адвокат З. Р. сагласили о свим битним елементима овог уговора, конкретно када су постигли договор да све предлагаче у поступку заступа адвокат З. Р. у ког су имале поверење и са којим су управо због те чињенице одабрале да сарађују и када су постигли договор да тај адвокат за свој рад буде плаћен по окончању поступка, тако што ће се наплатити из свих досуђених трошкова поступка, а делимично и из накнаде која им буде досуђена, покренут је ванпарнични поступак за потребе ког је издата спорна пуномоћ. Тужилац, на ком је био терет доказивања, није доказао да је он лично са овде туженима икада постигао договор око заступања, нити да је тај договор подразумевао обавезу да га тужени, независно од адвоката З. Р. исплате за обављени посао. Са друге стране, тужени су доказали да са тужиоцем лично никада нису закључили наведени уговор, већ једино и само са адвокатом З. Р, а да им није било познато на који начин је адвокат даље организовао свој рад унутар своје канцеларија и са спољним сарадницима у погледу тога ко ће одлазити на рочишта и састављати поднеске. У оном моменту када се првотужена, незадовољна дужином трајања поступка, обратила адвокату ког је овластила за заступање, З. Р. тражећи образложење због чега посупак тако дуго траје, и када ју је адвокат З. Р. обавестио да на суђења одлази Д. Б, а не он, предлагачи су опозвали овлашћење за заступање адвокату Д. Б.
При томе, у наведеном пуномоћју од 12.11.2004. године, на које се тужилац позива да је суштински доказ о постојању уговора о пуномоћству са овде туженима, није дата сагласност адвокату Д. Б. да у целости заступа парничне странке, већ адвокату З. Р, а именовани адвокат је овлашћен да у случају потребе ово пуномоћје може пренети и на адвоката Д. Б. из Београда. Овако датим пуномоћјем предлагачи су дали изричито овлашћење лицу које су овластили за заступање да своја овлашћења пренесе на овде тужиоца, сагласно чл. 86 ЗОО-а. То овлашћење, како произлази из спорног поступка, је адвокат З. Р. обилато користио, имајући у виду да је неспорно утврђено да је овде тужилац предузео највећи број правних радњи на основу којих су и досуђени трошкови поступка, за које је надлежни суд нашао да су били нужни и оправдани. Незадовољни том чињеницом, након што су од „свог“ адвоката сазнали да уместо њега на суђења одлази овде тужилац, овде тужени, а тамо предлагачи су опозвали било какво овлашћење да их адвокат Д. Б. заступа. Ни у том моменту, адвокат Д. Б. није позвао предлагаче и договорио било какаве услове око заступања, нити им је доставио трошковник који је, ако је себе сматрао пуномоћником и ако за заступање пре опозива није исплаћен, имао право да достави према правилима своје струке, већ је наставио да одлази на суђења и саставља поднеске, а што све говори да тужилац заправо са овде туженима никада није имао било какав конкретан договор везан за заступање.
Сама чињеница да је тужилац имао овлашћење да у предмету иступа у замену за адвоката ког су предлагачи изворно овластили за заступање и чињеница да је он предузео све правне радње које су прецизно утврђене у чињеничном стању ове пресуде, не значи да је тужилац икада са предлагачима, а овде туженима, био у облигационом односу, јер са њима никада није закључио уговор којим би се сагласио о свим битним елементима посла, већ је очигледно све наведене правне радње обављао по договору који је имао са З. Р, а који заиста није битан за одлуку у овој правној ствари, с обзиром на то да З. Р. није тужен у поступку, али првенствено због чињенице да тај договор не може на било који начин обавезивати тужене у овој парници. Реч је о интерном односу између два адвоката, који су се договорили око предузимања правних послова у наведеном поступку из ког разлога је и накнада и наплата трошкова такође ствар њиховог односа и договра, а не овде тужених као властодаваца.
Из свих наведених разлога суд је одбио тужбени захтев тужиоца као неоснован. Суд је имао у виду да је тужилац свој захтев према туженима поставио као примарни и евентуални, међутим примарни и евентуални захтев се морају међусобно искључивати да би егзистирали у оквиру исте тужбе. И у једном и у другом захтеву тужилац тражи да суд обавеже тужене на исплату новца, с тим да у примарним тражи да их обавеже на исплату износа од 5.006.250,00 динара са ззк солидарно, а у евентуалном тражи да тужиоцу сваки тужени појединачно исплати мањи износ од оног који потражује у примарном захтеву. Солидарна одговорност је одговорност више лица али за цео дуг, што значи да овако постављен примарни и евентуални захтев не искључују један други, већ напротив, евентуални захтев је заправо садржан у примарном захтеву, из ког разлога суд не налази да је било потребно посебном одлуком одбијати евентуални захтев тужиоца, у ситуацији када је примарни у целости неоснован.
(Пресуда Вишег суда у Новом Саду, пословни број П 322/21 од 08.06.2022. године, потврђена пресудом Апелационог суда посл. бр. Гж 2192/22 од 07.12.2022. године, и пресудом Врховног суда посл. бр. Рев 10006/23 од 28.09.2023. године)
Сентенцу саставила Тијана Јаковљевић, судија Вишег суда у Новом Саду
