Sentence građansko pravo > Obligaciono pravo
REGRESNA ODGOVORNOST ZA ŠTETU
Kada osiguranik izgubi prava iz osiguranja, jer je lice koje je upravljalo njegovim vozilom napustilo lice mesta nakon nezgode, regresna odgovornost za štetu koju je pretrpelo oštećeno lice je na strani osiguranika, odnosno vlasnika predmetnog vozila, a ne na strani lica koje je uzrokovalo predmetnu nezgodu.
Iz obrazloženja:
Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, po stanovištu ovog suda, pravilno je prvostepeni sud pobijanom presudom usvojio tužbeni zahtev u odnosu na tuženog OZZ „CC“ Kulpin, a odbio odnosu na tuženog M.S. Naime, u konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva je potraživanje regresne štete tužioca kao osiguravača predmetnog vozila kojim je pričinjena šteta oštećenom licu, protiv tuženog M.S, koji je upravljao vozilom, i protiv tuženog OZZ „SS“ Kulpin, koji je vlasnik predmetnog vozila. Kako je u postupku utvrđeno da je vozač M.S. posle predmetne saobraćajne nezgode napustio mesto događaja, a da nije dao svoje lične podatke i podatke o osiguranju, to su ispunjeni uslovi za primenu člana 29 stav 1 tačka 7 Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju kojim je propisano da osigurano lice gubi pravo iz osiguranja, pored ostalog, i u slučaju ako je vozač posle saobraćajne nezgode napustio mesto događaja, a da nije dao svoje lične podatke i podatke o osiguranju. Stavom 3 istog člana propisano je da društvo za osiguranje koje naknadi štetu oštećenom licu stupa y prava oštećenog lica prema licu koje je odgovorno za štetu, za iznos isplaćene naknade, kamatu od isplate naknade i troškove postupka. Dakle, shodno citiranom članu, ovde tuženi OZZ „SS“ Kulpin, kao vlasnik predmetnog vozila, izgubio je prava iz osiguranja, jer je lice koje je upravljalo njegovim vozilom napustilo lice mesta nakon nezgode, pa kako je tužilac kao osiguravač predmetnog vozila naknadio oštećenom licu utuženi iznos na ime štete koju je pretrpelo oštećeno lice usled predmetne saobraćajne nezgode, to tužilac ima pravo da isplaćeni iznos potražuje od lica koje je odgovorno za štetu.
Prvostepeni sud zauzima pravni stav da je za štetu odgovoran tuženi OZZ „SS“ Kulpin, kao poslodavac čiji je radnik pričinio štetu trećem licu u vezi sa radom. Međutim, po stanovištu ovog suda, odgovornost tuženog OZZ „SS“ Kulpin proizlazi iz činjenice da je isti vlasnik vozila kojim je pričinjena šteta oštećenom licu, te da je izgubio prava iz osiguranja. Navodi žalbe tuženog OZZ „SS“ Kulpin, da za ovu parnicu nije bitno ko je kriv za nezgodu, već da je bitno da li je vozač napustio mesto nezgode znajući da je bio učesnik nezgode, nisu od uticaja na zakonitost i pravilnost osporene presude. Naime, treba razlikovati krivicu za nastupanje regresnog uslova, i odgovornost za štetu nastalu usled saobraćajne nezgode. Pitanje napuštanja mesta nezgode od značaja je samo u kontekstu ispunjenosti regresnih uslova iz člana 29 stav 1 tačka 7 Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, dok se odgovornost za štetu iz stava 3 istog člana, odnosi na odgovornost za štetu koju je pretrpelo oštećeno lice, i ta odgovornost u konkretnom slučaju je na strani osiguranika, odnosno vlasnika predmetnog vozila.
Suprotno žalbenim navodima tužioca, potraživanje tužioca prema tuženom MS, nije osnovano. Naime, odgovornost ovog tuženog, kao lica koje je upravljalo predmetnim vozilom, mogla bi eventualno proizilaziti iz odredbi o subrogaciji iz člana 939 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu. Stavom 4 istog člana propisano je da izuzetno od pravila o prelazu osiguranikovih prava na osiguravača, ova prava ne prelaze na osiguravača ako je štetu prouzrokovalo lice u srodstvu u pravoj liniji sa osiguranikom ili lice za čije postupke osiguranik odgovara, ili koje živi sa njim u istom domaćinstvu, ili lice koje je radnik osiguranika, osim ako su ta lica štetu prouzrokovala namerno. Dakle, kod subrogacije, za razliku od regresnog zahteva gde osiguravač stupa u prava oštećenog lica prema osiguraniku, osiguravač stupa u prava osiguranika prema licu odgovornom za štetu, s tim da do prelaza neće doći ukoliko je štetu prouzrokovalo lice koje je radnik osiguranika, osim ako je radnik štetu pruzrokovao namerno. Tuženi M.S. je upravljao predmetnim vozilom u svojstvu radnika tuženog, pa kako tužilac nije dokazao da je isti štetu pričinio namerno, to tužbeni zahtev u odnosu na tuženog M.S. nije osnovan. Odredba stava 4 člana 939 Zakona o obligacionim odnosima, ne predviđa kao uslov za odgovornost radnika krajnju nepažnju, već nameru, zbog čega nisu od uticaja žalbeni navodi tužioca da je je prvostepeni sud propustio da utvrdi stepen nepažnje vozača predmetnog vozila prilikom preticanja oštećenog.
Ovo posebno imajući u vidu da iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da je da je u krivičnom postupku vođenom protiv ovde tuženog 1. reda M.S. doneta presuda kojom je tamo okrivljeni M.S. u vezi sa predmetnim štetnim događajem, oglašen krivim zakrivično delo ugrožavanja javnog saobraćaja iz člana 289 stav 3 u vezi sa stavom 1 KZ-a, a iz opisa bića krivičnog dela, kojim je ovaj sud vezan u smislu člana 13 ZPP-a, proizilazi da se radi o krivičnom delu učinjenom iz nehata, što je u smislu građanskopravne odgovornosti izjednačno sa nepažnjom, za razliku od umišljaja koji odgovara pojmu namere, u građanskopravnom smislu.
(Presuda Višeg suda u Novom Sadu, poslovni broj Gž 4032/16 od 02.10.2018. godine)
Sentencu sastavila: Nevena Maksimović, samostalni savetnik
