Сентенце грађанско право > Облигационо право
РЕГРЕСНА ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ
Када осигураник изгуби права из осигурања, јер је лице које је управљало његовим возилом напустило лице места након незгоде, регресна одговорност за штету коју је претрпело оштећено лице је на страни осигураника, односно власника предметног возила, а не на страни лица које је узроковало предметну незгоду.
Из образложења:
Имајући у виду утврђено чињенично стање, по становишту овог суда, правилно је првостепени суд побијаном пресудом усвојио тужбени захтев у односу на туженог ОЗЗ „CC“ Кулпин, а одбио односу на туженог М.С. Наиме, у конкретном случају предмет тужбеног захтева је потраживање регресне штете тужиоца као осигуравача предметног возила којим је причињена штета оштећеном лицу, против туженог М.С, који је управљао возилом, и против туженог ОЗЗ „СС“ Кулпин, који је власник предметног возила. Како је у поступку утврђено да је возач М.С. после предметне саобраћајне незгоде напустио место догађаја, а да није дао своје личне податке и податке о осигурању, то су испуњени услови за примену члана 29 став 1 тачка 7 Закона о обавезном осигурању у саобраћају којим је прописано да осигурано лице губи право из осигурања, поред осталог, и у случају ако је возач после саобраћајне незгоде напустио место догађаја, а да није дао своје личне податке и податке о осигурању. Ставом 3 истог члана прописано је да друштво за осигурање које накнади штету оштећеном лицу ступа y права оштећеног лица према лицу које је одговорно за штету, за износ исплаћене накнаде, камату од исплате накнаде и трошкове поступка. Дакле, сходно цитираном члану, овде тужени ОЗЗ „СС“ Кулпин, као власник предметног возила, изгубио је права из осигурања, јер је лице које је управљало његовим возилом напустило лице места након незгоде, па како је тужилац као осигуравач предметног возила накнадио оштећеном лицу утужени износ на име штете коју је претрпело оштећено лице услед предметне саобраћајне незгоде, то тужилац има право да исплаћени износ потражује од лица које је одговорно за штету.
Првостепени суд заузима правни став да је за штету одговоран тужени ОЗЗ „СС“ Кулпин, као послодавац чији је радник причинио штету трећем лицу у вези са радом. Међутим, по становишту овог суда, одговорност туженог ОЗЗ „СС“ Кулпин произлази из чињенице да је исти власник возила којим је причињена штета оштећеном лицу, те да је изгубио права из осигурања. Наводи жалбе туженог ОЗЗ „СС“ Кулпин, да за ову парницу није битно ко је крив за незгоду, већ да је битно да ли је возач напустио место незгоде знајући да је био учесник незгоде, нису од утицаја на законитост и правилност оспорене пресуде. Наиме, треба разликовати кривицу за наступање регресног услова, и одговорност за штету насталу услед саобраћајне незгоде. Питање напуштања места незгоде од значаја је само у контексту испуњености регресних услова из члана 29 став 1 тачка 7 Закона о обавезном осигурању у саобраћају, док се одговорност за штету из става 3 истог члана, односи на одговорност за штету коју је претрпело оштећено лице, и та одговорност у конкретном случају је на страни осигураника, односно власника предметног возила.
Супротно жалбеним наводима тужиоца, потраживање тужиоца према туженом МС, није основано. Наиме, одговорност овог туженог, као лица које је управљало предметним возилом, могла би евентуално произилазити из одредби о суброгацији из члана 939 став 1 Закона о облигационим односима, којим је прописано да исплатом накнаде из осигурања прелазе на осигуравача, по самом закону, до висине исплаћене накнаде сва осигураникова права према лицу које је по ма ком основу одговорно за штету. Ставом 4 истог члана прописано је да изузетно од правила о прелазу осигураникових права на осигуравача, ова права не прелазе на осигуравача ако је штету проузроковало лице у сродству у правој линији са осигураником или лице за чије поступке осигураник одговара, или које живи са њим у истом домаћинству, или лице које је радник осигураника, осим ако су та лица штету проузроковала намерно. Дакле, код суброгације, за разлику од регресног захтева где осигуравач ступа у права оштећеног лица према осигуранику, осигуравач ступа у права осигураника према лицу одговорном за штету, с тим да до прелаза неће доћи уколико је штету проузроковало лице које је радник осигураника, осим ако је радник штету прузроковао намерно. Тужени М.С. је управљао предметним возилом у својству радника туженог, па како тужилац није доказао да је исти штету причинио намерно, то тужбени захтев у односу на туженог М.С. није основан. Одредба става 4 члана 939 Закона о облигационим односима, не предвиђа као услов за одговорност радника крајњу непажњу, већ намеру, због чега нису од утицаја жалбени наводи тужиоца да је је првостепени суд пропустио да утврди степен непажње возача предметног возила приликом претицања оштећеног.
Ово посебно имајући у виду да из чињеничног утврђења произилази да је да је у кривичном поступку вођеном против овде туженог 1. реда М.С. донета пресуда којом је тамо окривљени М.С. у вези са предметним штетним догађајем, оглашен кривим закривично дело угрожавања јавног саобраћаја из члана 289 став 3 у вези са ставом 1 КЗ-а, а из описа бића кривичног дела, којим је овај суд везан у смислу члана 13 ЗПП-а, произилази да се ради о кривичном делу учињеном из нехата, што је у смислу грађанскоправне одговорности изједначно са непажњом, за разлику од умишљаја који одговара појму намере, у грађанскоправном смислу.
(Пресуда Вишег суда у Новом Саду, пословни број Гж 4032/16 од 02.10.2018. године)
Сентенцу саставила: Невена Максимовић, самостални саветник
