Сентенце грађанско право > Облигационо право
ОДГОВОРНОСТ ПРАВНОГ ЛИЦА ЗА ШТЕТУ КОЈУ ПРОУЗРОКУЈЕ ЊЕГОВ ОРГАН
Правилност одлука које доносе судови или други државни органи, испитује се у поступцима по редовним и ванредним правним лековима, а чињеница да је виша инстанца оценила као неправилно правно схватање нижестепених органа, сама по себи није основ за накнаду штете у смислу члана 172. Закона о облигационим односима.
Из образложења:
Начело независности судија је гарант владавине права. Иако је тужбом означена тужена Република Србија, Основни суд у Новом Саду, наводима тужбе се ставља на терет одговорност овој туженој за незаконит рад Основног суда у Новом Саду, односно већа судија Извршног одељења овог суда. Овде ваља указати да је Уставом Републике Србије прописано да су судови самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима. Судија је у вршењу судијске функције независан и потчињен само Уставу и закону, а сваки утицај на судију у вршењу судијске функције је забрањен (чл. 142. ст. 2 Устава Републике Србије). Судија не може бити позван на одговорност за изражено мишљење приликом доношења судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу кршења закона од стране судије (чл. 149. Устава Републике Србије). Поред Устава Републике Србије, Закон о судијама гарантује судијама право на слободу мишљења приликом доношења судске одлуке и то тако што прописује да судија не може бити позван на одговорност за изражено мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу кршења закона од стране судије (чл. 5. Закона о судијама). И међународни стандарди (Препорука Комитета министара државама чланицама о судијама: независност, делотворност и одговорности (CM/Rec(2010)12 iz 2010. године, Основна начела о независности судства, усвојена на основу Универзалне декларације о људским правима, а полазећи од наведене Препоруке Комитета министара, најзад и Европска повеља о закону за судије, полазећи од права на правично суђење прописано чл. 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода) прокламују исте вредности.
Следом тога, како је судија у независан и самосталан у свом раду, те овлашћен да у складу са наведеним начелима и тумачи прописе које примењује, то начин тумачења истих не може представљати основ одговорности државе за штету због неправилног или незаконитог рада суда, у смислу чл. 172 ст.1 ЗОО. Наиме, правилност одлука које доносе судови или други државни органи, испитује се у поступцима по редовним и ванредним правним лековима, а чињеница да је виша инстанца оценила као неправилно правно схватање нижестепених органа, сама по себи није основ за накнаду штете у смислу члана 172. Закона о облигационим односима. Супротно схватање, које заступа тужилац, водило би томе да незаконит и неправилан рад органа тужене Републике Србије постоји увек када виши степен, у поступку по правном леку, оцени неправилним схватање нижестепеног органа. Како се заузето и образложено правно становиште суда у извршном поступку не може сматрати грешком коју је проузроковао орган државе, у смислу чл. 172 ст.1 ЗОО, то изостаје узрочна веза између причињене штете и радњи органа друготужене, следом чега је и тужбени захтев неоснован у односу на друготужену Републику Србију.
(Пресуда Вишег суда у Новом Саду, пословни број П 274/22 од 22.12.2022. године, потврђена пресудом Апелационог суда посл. бр. Гж 803/23 од 13.04.2023. године)
Сентенцу саставила др Биљана Лепотић, судија Вишег суда у Новом Саду
