Сентенце грађанско право > Облигационо право
НОВЧАНА НАКНАДА ЗА СЛУЧАЈ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ
Зарада, минимална зарада и накнада за случај незапослености дефинисане законима као бруто категорије и да је минимална цена рада, садржана у структури минималне зараде, нето износ без пореза и доприноса. Код чињенице да је најнижи износ накнаде за случај незпослености 80%, а највиши 160% минималне зараде, правилан је обрачун накнаде за незапослене када је утврђен на основу члана 111. став 2. Закона о раду, према износу минималне зараде, као бруто износа, утврђеног применом минималне цене рада, са порезом и свим доприносима који терете зараду.
Из образложења:
У складу са Правним схватањем Грађанског одељења Врховног касационог суда од 23.01.2017. године, новчана накнада за случај незапослености, утврђена на начин из члана 69. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености, не може бити нижа од 80%, нити виша од 160%, од минималне зараде утврђене у складу са чланом 111. став 2. Закона о раду (принцип бруто зараде), а о праву на новчану накнаду одлучује се по правилима управног поступка и против коначног решења се може водити управни спор.
Наиме, новчана накнада је једно од права из обавезног осигурања за случај незапослености прописаних чланом 64. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености ('Службени гласник РС' бр. 36/09...38/15). О праву незапосленог лица на новчану накнаду и о њеној висини, према члану 80. истог закона, одлучује се у управном поступку, пред Националном службом за запошљавање, као првостепеним органом и директором Националне службе за запошљавање, као другостепеним органом, а против коначног решења могуће је покренути управни спор. Суд опште надлежности је надлежан да одлучује о захтеву за накнаду штете због неправилног и незаконитог рада правног лица причињене ускраћивањем дела накнаде за случај незапослености, када је право на новчану накнаду признато правноснажним и коначним решењем надлежног органа.
Према члану 69. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености, основица за утврђивање висине новчане накнаде јесте просечна зарада, односно плата или накнада зараде, односно накнада плате из ранијег периода, а према члану 70. истог закона, новчана накнада се утврђује у висини од 50% основице, с тим што новчана накнада не може бити виша од 160%, нити нижа од 80% минималне зараде, утврђене у складу са прописима о раду за месец у којем се врши исплата новчане накнаде. Из наведеног произилази да је минимална зарада обрачунска категорија и коректив за одређивање висине накнаде. Већина корисника накнаде за незапосленост, због претходно остварених ниских зарада, примају накнаду у најнижем износу, која треба да се реализује у висини од 80% минималне зараде. Прописивањем да новчана накнада не може бити нижа од 80% минималне зараде, законодавац је обезбедио минимум материјалне и социјалне сигурности незапосленима, односно запосленима код којих је наступио осигурани случај незапослености.
Зарада запосленог се, према члану 105. став 1. и 2. Закона о раду ("Службени гласник РС" бр. 24/2005...75/14), састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду и садржи порезе и доприносе, који се плаћају из зараде. Према члану 111. став 1. и 2. истог закона, запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и време проведено на раду, а минимална зарада се одређује на основу минималне цене рада, утврђене у складу са овим законом, времена проведеног на раду и пореза и доприноса који се плаћају из зараде. Минимална цена рада се утврђује одлуком Социјално-економског савета основаног за Републику Србију, утврђује се по радном часу, без пореза и доприноса, за календарску годину и објављује се у "Службеном гласнику Републике Србије" (члан 112. и 113. Закона о раду).
Корисник новчане накнаде за случај незапослености има право на здравствено и пензијско и инвалидско осигурање за време остваривања права на новчану накнаду. Према члану 78. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености доприноси за здравствено и пензијско и инвалидско осигурање су садржани у новчаној накнади и плаћају се на терет лица које прима накнаду. Истовремено, чланом 6. став 1. тачка 20. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање ("Службени гласник РС" бр. 84/04...5/2016) је регулисано да је новчана накнада, накнада која се остварује за време незапослености из средстава организације надлежне за запошљавање, а у којој су садржани доприноси који се плаћају на терет лица које остварује ту накнаду. На износ новчане накнаде за незапослене се не плаћа порез ни допринос за незапослене.
Из наведених прописа произлази да су зарада, минимална зарада и накнада за случај незапослености дефинисане законима као бруто категорије и да је минимална цена рада, садржана у структури минималне зараде, нето износ без пореза и доприноса. Код чињенице да је најнижи износ накнаде за случај незпослености 80%, а највиши 160% минималне зараде, правилан је обрачун накнаде за незапослене када је утврђен на основу члана 111. став 2. Закона о раду, према износу минималне зараде, као бруто износа, утврђеног применом минималне цене рада, са порезом и свим доприносима који терете зараду. Обрачун минималне зараде за незапослене који би се вршио према минималној цени рада по радном часу без пореза и доприноса или приписивањем само доприноса који терете накнаду за незапослене, у супротности је са одредбама члана 70. став 2. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености, који изричито износ накнаде везују за минималну зараду, као упоредну, корективну и самосталну категорију.
Kако из чињеничног утврђења произлази да је тужиља у конкретном случају остварила право на новчану накнаду за време незапослености, да јој је то право признато решењем туженог за спорни период, да јој је утврђена висина припадајуће новчане накнадe, а да јој је потом тужени вршио исплате без умањења у односу на тако утврђене новчане накнаде, на начин како је то поменутим решењима и одређено, у ситуацији када је у чињеничном стању утврђено да је новчана накнада у конкретном случају била у висини од 80% од минималне зараде, као бруто износа, проистиче да надлежни орган туженог није проузроковао штету тужиљи, јер је поступио у складу са сопственим коначним и правноснажним решењем, односно није вршио исплату у мањем износу од износа предвиђеног овим решењем, те није причинио штету тужиљи у смислу одредбе чл. 172. Закона о облигационим односима.
(Пресуда Вишег суда у Новом Саду, пословни број Гж 595/2018 од 22.05.2018. године)
Сентенцу саставила: Невена Максимовић, самостални саветник
