Sentence građansko pravo > Izvršni postupak
PRAVO NA DOM - NEDOPUSTIVOST IZVRŠENjA
Za utvrđenje ispunjenosti uslova za pružanje zaštite prava na dom prema odredbi člana 8 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda neophodno najpre utvrditi da li predmetna nekretnina predstavlja dom tužilaca odnosno da li su sa istom tužioci ostvarili dovoljno jaku i trajnu povezanost, bez obzira na osnov po kome je koriste. Zatim je potrebno utvrditi da li postoji mešanje države u pravo na dom, što podrazumeva akte kojima se ograničava ili ukida faktička mogućnost korišćenja prostora kao objekta prava na dom, te ako postoji, treba razgraničiti da li se radi o nedozvoljenom ili dozvoljenom mešanju. Shodno razvijenoj praksi Evropskog suda, mešanje će biti dopušteno ako je zakonito, usmereno na ostvarenje legitimnog cilja i neophodno u demokratskom društvu. Mešanje je nužno ako se isti opravdani cilj ne može postići primenom blaže mere, ako postoji neodložna društvena potreba, te ako je mešanje srazmerno toj potrebi.
Iz obrazloženja:
Pobijanom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužilaca da sud utvrdi da je nedopustivo izvršenje na stanu na Bulevaru oslobođenja 9 u Novom Sadu u predmetu izvršenja Ii- i da se isto obustavlja, kao i sve do sada sprovedene izvršne radnje, što su tuženi dužni trpeti i priznati pod pretnjom prinudnog izvršenja. Prvostepeni sud je utvrdio da je izvršni poverilac, ovde tužena banka, podnela predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika, ovde tužilje S. J. Navedeno je da je banka odobrila kredit O. D, a da je u svrhu obezbeđenja plaćanja obaveza iz ugovora o kreditu tužena J. S. overila založnu izjavu na osnovu koje je upisano založno pravo izvršna - vansudska hipoteka u korist banke na nepokretnosti u vlasništvu izvršnog dužnika. Zbog neurednog izmirivanja ugovornih obaveza, banka je podnela predlog za izvršenje koji je dozvoljen rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu Ii-, a protiv kog je izvršni dužnik izjavila žalbu koja je odbijena. S obzirom na to da tužioci žive u predmetnom stanu, da je tužilac lako mentalno nedovoljno razvijen, da je lišen radne sposobnosti, te da je tužilja stara i bolesna osoba kojoj je potreban stalni nadzor i pomoć, a pri tome nemaju drugih nekretnina i ne bi imali gde da žive u slučaju da nekretnina bude prodata u izvršnom postupku i oni iseljeni iz iste, smatraju da bi izvršenjem na predmetnoj nekretnini bilo povređeno pravo na dom predviđeno članom 8 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnim sloboda čiji je potpisnik Republika Srbija, shodno čemu su podneli tužbu radi utvrđenja nedopustivosti izvršenja. Tužilac je vodio i parnicu radi utvrđenja ništavosti založne izjave koju je tužena dala, ali je sa takvim zahtevom pravosnažno odbijen.
Iz ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud zaključuje da je tužbeni zahtev neosnovan, jer nije ispunjen osnovni uslov za usvajanje prigovora prava na dom, budući da se izvršenjem ne traži iseljenje tužilaca iz nekretnine nego njena prinudna prodaja, te da eventualna prinudna prodaja nije ekvivalent prinudnom iseljenju.
Ovaj sud nalazi da je ovakav zaključak prvostepenog suda pogrešan i preuranjen i to iz sledećih razloga. Najpre, kada se bavi pitanjem zakonskih odredbi koje se odnose na nedopustivost izvršenja, prvostepeni sud se pogrešno poziva na odredbe člana 50 Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Ovo stoga što se, s obzirom na datum podnošenja predloga za izvršenje 25.10.2019. godine, u konkretnom slučaju ima primeniti Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS" br. 106/15) koji je stupio na snagu 01.07.2016. godine, a koji pitanje postupka povodom prigovora trećih lica i s tim u vezi tužbe za nedozvoljenost izvršenja propisuje članovima 108-112. Tako je čl. 108 st.1 ZIO propisano da treće lice koje tvrdi da na predmetu izvršenja ima neko pravo koje sprečava izvršenje može javnom izvršitelju podneti prigovor kojim zahteva da se izvršenje utvrdi nedozvoljenim na tom predmetu. Član 111 st.1 propisuje da treće lice može u roku od 30 dana od dana prijema rešenja o odbacivanju ili odbijanju prigovora da pokrene parnični postupak protiv izvršnog poverioca radi utvrđenja da je izvršenje na predmetu nedozvoljen. U konkretnom predmetu prvostepeni sud je utvrdio samo da su 10.02.2020. godine ovde tužioci podneli prigovor trećih lica, ali nije utvrđeno kakva je odluka povodom prigovora doneta, od čega zavisi ispunjenost uslova za podnošenje tužbe iz čl. 111 ZIO-a.
Nadalje, pogrešno prvostepeni sud smatra da se prigovor kojim se ukazuje na povredu prava na dom može istaći samo u slučaju da se vodi postupak za iseljenje, a ne i u slučaju kada se vodi izvršni postupak koji za predmet ima prodaju nekretnine. Ovo imajući u vidu odredbe čl. 193 st. 2 i 3 ZIO-a prema kojima kupac stiče pravo svojine na nepokretnosti danom donošenja zaključka o predaji, a zaključak o predaji nepokretnosti sadrži nalog neposrednom držaocu nepokretnosti da u određenom roku preda kupcu državinu nepokretnosti. Čl. 195 propisuje da ako neposredni držalac nepokretnosti ne preda kupcu državinu nepokretnosti u roku koji je određen zaključkom o predaji nepokretnosti javni izvršitelj, na predlog kupca, donosi zaključak koji se sprovodi prema odredbama o izvršenju radi ispražnjenja i predaje nepokretnosti (čl. 354-358).
Iz citiranih odredbi proizlazi da se zaključkom o namirenju nalaže neposrednom držaocu da preda kupcu državinu, što znači da u konkretnom slučaju potencijalni kupac nepokretnosti neće morati da pokreće poseban postupak za iseljenje tužilaca, nego će se u okviru postojećeg izvršnog postupka doneti zaključak koji će se sprovoditi prema odredbama o izvršenju radi ispražnjenja i predaje nepokretnosti. Iz navedenog proizlazi da tužioci neće imati priliku da u drugom eventualnom postupku istaknu postojanje povrede prava na dom, nego to mogu učiniti samo na način kako su i učinili, tužbom za utvrđenje nedopuštenosti izvršenja.
Pošto je pošao od pogrešnog stanovišta, a kako je napred obrazloženo, prvostepeni se uopšte nije bavio razlozima koji su relevantni za odlučivanje o postojanju prava na zaštitu doma tužilaca, čime je počinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 374 st. 2 tač. 12 ZPP-a i zbog toga je izostao kvalitativni deo presude koji bi ovom sudu omogućio da ispita pravilnost primenjenog materijalnog prava, što ovaj sud nije u mogućnosti sada da učini.
Naime, članom 8 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnim sloboda propisano je u stavu 1 da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, a u stavu 2 da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava, sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.
Navedeno podrazumeva da je za utvrđenje ispunjenosti uslova za pružanje zaštite prava na dom u konkretnom slučaju neophodno najpre utvrditi da li predmetna nekretnina predstavlja dom tužilaca odnosno da li su sa istom tužioci ostvarili dovoljno jaku i trajnu povezanost, bez obzira na osnov po kome je koriste. Zatim je potrebno utvrditi da li postoji mešanje države u pravo na dom što podrazumeva akte kojima se ograničava ili ukida faktička mogućnost korišćenja prostora kao objekta prava na dom, te ako postoji, treba razgraničiti da li se radi o nedozvoljenom ili dozvoljenom mešanju. Shodno razvijenoj praksi Evropskog suda, mešanje će biti dopušteno ako je zakonito, usmereno na ostvarenje legitimnog cilja i neophodno u demokratskom društvu. Mešanje je nužno ako se isti opravdani cilj ne može postići primenom blaže mere, ako postoji neodložna društvena potreba te ako je mešanje srazmerno toj potrebi.
Imajući u vidu da je prvostepeni sud propustio da da razloge u vezi ispunjenosti gore navedenih uslova, pobijanu presudu nije moguće ispitati, te je primenom čl. 391 ZPP-a presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak. U istom će prvostepeni sud otkloniti navedenu povredu tako što će utvrditi da li sporna nekretnina predstavlja dom tužilaca, da li postoji pravni osnov za sprovođenje prinudne prodaje nepokretnosti koja za posledicu ima donošenje zaključka od predaji nepokretnosti koja je dom tužilaca. Potom je neophodno sprovesti test proporocionalnosti odmeravajući s jedne strane interes tužilaca da zaštite svoj dom i interes tuženog da ostvari legitimni cilj. Veliki broj povreda prava na dom Evropski sud je utvrdio upravo zbog nesprovođenja testa proporcionalnosti, primetivši da su nacionalni sudovi samo ispitali postojanje pravnog osnova tražene mere, čime je pitanje neophodnosti u demokratskom društvu ostalo neodgovoreno (Ćosić protiv Hrvatske, para. 20-23).
Prilikom ponovnog odlučivanja prvostepeni sud pored svega navedenog, prilikom sprovođenja testa proporcionalnosti mora voditi računa da su u brojnim predmetima Evropskog suda u kojima je utvrđena povreda prava na dom podnosioci zahteva živeli u stanovima u državnom ili društvenom vlasništvu i važan aspekt utvrđivanja povrede je bila činjenica da nije postojao drugi pravni interes (McCann protiv UK no.1900/04). Međutim, u konkretnom slučaju je situacija drugačija utoliko što su stranke u izvršnom postupku privatna lica odnosno banka i fizičko lice, pa je pristup donekle drugačiji te bi se mera propisana zakonom u cilju zaštite prava drugih mogla smatrati nužnom u demokratskom društvu, ukoliko naravno sud utvrdi ispunjenost i svih gore pobrojanih uslova i ukoliko pre svega drugog utvrdi ispunjenost procesnih uslova za podnošenje tužbe (u vezi sa odbijanjem odnosno odbačajem prigovora trećeg lica), a na šta je napred ukazano.
Dakle, ovaj sud je s obzirom na sve napred izneto usvojio žalbu tužilaca u odnosu na odluku o tužbenom zahtevu i primenom čl. 391 ZPP-a ukinuo pobijanu presudu u navedenom delu kao i delu odluke o troškovima postupka, te predmet vratio na ponovni postupak u kome će prvostepeni sud nakon otklanjanja bitne povrede, pažljivo ceneći ispunjenost svih gore navedenih uslova potrebnih za pružanje zaštite prava na dom tužilaca doneti novu odluku o tužbenom zahtevu i troškovima celokupnog postupka, vodeći pri tome računa i o tome u kojoj fazi se u trenutku presuđenja nalazi izvršni postupak u kome se vrši prodaja predmetne nepokretnosti.
(Rešenje Višeg suda u Novom Sadu, poslovni broj Gž 5460/20 od 18.01.2021. godine)
Sentencu sastavila: Nevena Maksimović, samostalni savetnik
