Сентенце грађанско право > Извршни поступак
ПРАВО НА ДОМ - НЕДОПУСТИВОСТ ИЗВРШЕЊА
За утврђење испуњености услова за пружање заштите права на дом према одредби члана 8 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода неопходно најпре утврдити да ли предметна некретнина представља дом тужилаца односно да ли су са истом тужиоци остварили довољно јаку и трајну повезаност, без обзира на основ по коме је користе. Затим је потребно утврдити да ли постоји мешање државе у право на дом, што подразумева акте којима се ограничава или укида фактичка могућност коришћења простора као објекта права на дом, те ако постоји, треба разграничити да ли се ради о недозвољеном или дозвољеном мешању. Сходно развијеној пракси Европског суда, мешање ће бити допуштено ако је законито, усмерено на остварење легитимног циља и неопходно у демократском друштву. Мешање је нужно ако се исти оправдани циљ не може постићи применом блаже мере, ако постоји неодложна друштвена потреба, те ако је мешање сразмерно тој потреби.
Из образложења:
Побијаном пресудом одбијен је тужбени захтев тужилаца да суд утврди да је недопустиво извршење на стану на Булевару ослобођења 9 у Новом Саду у предмету извршења Ии- и да се исто обуставља, као и све до сада спроведене извршне радње, што су тужени дужни трпети и признати под претњом принудног извршења. Првостепени суд је утврдио да је извршни поверилац, овде тужена банка, поднела предлог за извршење против извршног дужника, овде тужиље С. Ј. Наведено је да је банка одобрила кредит О. Д, а да је у сврху обезбеђења плаћања обавеза из уговора о кредиту тужена Ј. С. оверила заложну изјаву на основу које је уписано заложно право извршна - вансудска хипотека у корист банке на непокретности у власништву извршног дужника. Због неуредног измиривања уговорних обавеза, банка је поднела предлог за извршење који је дозвољен решењем Основног суда у Новом Саду Ии-, а против ког је извршни дужник изјавила жалбу која је одбијена. С обзиром на то да тужиоци живе у предметном стану, да је тужилац лако ментално недовољно развијен, да је лишен радне способности, те да је тужиља стара и болесна особа којој је потребан стални надзор и помоћ, а при томе немају других некретнина и не би имали где да живе у случају да некретнина буде продата у извршном поступку и они исељени из исте, сматрају да би извршењем на предметној некретнини било повређено право на дом предвиђено чланом 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основним слобода чији је потписник Република Србија, сходно чему су поднели тужбу ради утврђења недопустивости извршења. Тужилац је водио и парницу ради утврђења ништавости заложне изјаве коју је тужена дала, али је са таквим захтевом правоснажно одбијен.
Из овако утврђених чињеница првостепени суд закључује да је тужбени захтев неоснован, јер није испуњен основни услов за усвајање приговора права на дом, будући да се извршењем не тражи исељење тужилаца из некретнине него њена принудна продаја, те да евентуална принудна продаја није еквивалент принудном исељењу.
Овај суд налази да је овакав закључак првостепеног суда погрешан и преурањен и то из следећих разлога. Најпре, када се бави питањем законских одредби које се односе на недопустивост извршења, првостепени суд се погрешно позива на одредбе члана 50 Закона о извршењу и обезбеђењу. Ово стога што се, с обзиром на датум подношења предлога за извршење 25.10.2019. године, у конкретном случају има применити Закон о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС" бр. 106/15) који је ступио на снагу 01.07.2016. године, а који питање поступка поводом приговора трећих лица и с тим у вези тужбе за недозвољеност извршења прописује члановима 108-112. Тако је чл. 108 ст.1 ЗИО прописано да треће лице које тврди да на предмету извршења има неко право које спречава извршење може јавном извршитељу поднети приговор којим захтева да се извршење утврди недозвољеним на том предмету. Члан 111 ст.1 прописује да треће лице може у року од 30 дана од дана пријема решења о одбацивању или одбијању приговора да покрене парнични поступак против извршног повериоца ради утврђења да је извршење на предмету недозвољен. У конкретном предмету првостепени суд је утврдио само да су 10.02.2020. године овде тужиоци поднели приговор трећих лица, али није утврђено каква је одлука поводом приговора донета, од чега зависи испуњеност услова за подношење тужбе из чл. 111 ЗИО-а.
Надаље, погрешно првостепени суд сматра да се приговор којим се указује на повреду права на дом може истаћи само у случају да се води поступак за исељење, а не и у случају када се води извршни поступак који за предмет има продају некретнине. Ово имајући у виду одредбе чл. 193 ст. 2 и 3 ЗИО-а према којима купац стиче право својине на непокретности даном доношења закључка о предаји, а закључак о предаји непокретности садржи налог непосредном држаоцу непокретности да у одређеном року преда купцу државину непокретности. Чл. 195 прописује да ако непосредни држалац непокретности не преда купцу државину непокретности у року који је одређен закључком о предаји непокретности јавни извршитељ, на предлог купца, доноси закључак који се спроводи према одредбама о извршењу ради испражњења и предаје непокретности (чл. 354-358).
Из цитираних одредби произлази да се закључком о намирењу налаже непосредном држаоцу да преда купцу државину, што значи да у конкретном случају потенцијални купац непокретности неће морати да покреће посебан поступак за исељење тужилаца, него ће се у оквиру постојећег извршног поступка донети закључак који ће се спроводити према одредбама о извршењу ради испражњења и предаје непокретности. Из наведеног произлази да тужиоци неће имати прилику да у другом евентуалном поступку истакну постојање повреде права на дом, него то могу учинити само на начин како су и учинили, тужбом за утврђење недопуштености извршења.
Пошто је пошао од погрешног становишта, а како је напред образложено, првостепени се уопште није бавио разлозима који су релевантни за одлучивање о постојању права на заштиту дома тужилаца, чиме је починио битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП-а и због тога је изостао квалитативни део пресуде који би овом суду омогућио да испита правилност примењеног материјалног права, што овај суд није у могућности сада да учини.
Наиме, чланом 8 Конвенције за заштиту људских права и основним слобода прописано је у ставу 1 да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке, а у ставу 2 да се јавне власти неће мешати у вршење овог права, сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.
Наведено подразумева да је за утврђење испуњености услова за пружање заштите права на дом у конкретном случају неопходно најпре утврдити да ли предметна некретнина представља дом тужилаца односно да ли су са истом тужиоци остварили довољно јаку и трајну повезаност, без обзира на основ по коме је користе. Затим је потребно утврдити да ли постоји мешање државе у право на дом што подразумева акте којима се ограничава или укида фактичка могућност коришћења простора као објекта права на дом, те ако постоји, треба разграничити да ли се ради о недозвољеном или дозвољеном мешању. Сходно развијеној пракси Европског суда, мешање ће бити допуштено ако је законито, усмерено на остварење легитимног циља и неопходно у демократском друштву. Мешање је нужно ако се исти оправдани циљ не може постићи применом блаже мере, ако постоји неодложна друштвена потреба те ако је мешање сразмерно тој потреби.
Имајући у виду да је првостепени суд пропустио да да разлоге у вези испуњености горе наведених услова, побијану пресуду није могуће испитати, те је применом чл. 391 ЗПП-а пресуда укинута и предмет враћен на поновни поступак. У истом ће првостепени суд отклонити наведену повреду тако што ће утврдити да ли спорна некретнина представља дом тужилаца, да ли постоји правни основ за спровођење принудне продаје непокретности која за последицу има доношење закључка од предаји непокретности која је дом тужилаца. Потом је неопходно спровести тест пропороционалности одмеравајући с једне стране интерес тужилаца да заштите свој дом и интерес туженог да оствари легитимни циљ. Велики број повреда права на дом Европски суд је утврдио управо због неспровођења теста пропорционалности, приметивши да су национални судови само испитали постојање правног основа тражене мере, чиме је питање неопходности у демократском друштву остало неодговорено (Ћосић против Хрватске, пара. 20-23).
Приликом поновног одлучивања првостепени суд поред свега наведеног, приликом спровођења теста пропорционалности мора водити рачуна да су у бројним предметима Европског суда у којима је утврђена повреда права на дом подносиоци захтева живели у становима у државном или друштвеном власништву и важан аспект утврђивања повреде је била чињеница да није постојао други правни интерес (McCann против UK nо.1900/04). Међутим, у конкретном случају је ситуација другачија утолико што су странке у извршном поступку приватна лица односно банка и физичко лице, па је приступ донекле другачији те би се мера прописана законом у циљу заштите права других могла сматрати нужном у демократском друштву, уколико наравно суд утврди испуњеност и свих горе побројаних услова и уколико пре свега другог утврди испуњеност процесних услова за подношење тужбе (у вези са одбијањем односно одбачајем приговора трећег лица), а на шта је напред указано.
Дакле, овај суд је с обзиром на све напред изнето усвојио жалбу тужилаца у односу на одлуку о тужбеном захтеву и применом чл. 391 ЗПП-а укинуо побијану пресуду у наведеном делу као и делу одлуке о трошковима поступка, те предмет вратио на поновни поступак у коме ће првостепени суд након отклањања битне повреде, пажљиво ценећи испуњеност свих горе наведених услова потребних за пружање заштите права на дом тужилаца донети нову одлуку о тужбеном захтеву и трошковима целокупног поступка, водећи при томе рачуна и о томе у којој фази се у тренутку пресуђења налази извршни поступак у коме се врши продаја предметне непокретности.
(Решење Вишег суда у Новом Саду, пословни број Гж 5460/20 од 18.01.2021. године)
Сентенцу саставила: Невена Максимовић, самостални саветник
