Сентенце кривично право > Процесно

ОДБИЈАЈУЋА ПРЕСУДА

                                             

             Иако је првостепени суд  на основу члана 422 тачка 2 ЗКП донео одбијајућу пресуду, Виши суд је исту преиначио у погледу законског основа такође у пресуду којом се одбија оптужба, али на основу члана 422 тачка 3 ЗКП.

 

            Из образложења:

 

            Пресудом Основног суда, према окривљеном је на основу одредбе члана 422 тачка 2 ЗКП одбијена оптужба да је нанео лаке телесне повреде приватном тужиоцу, са образложењем да је именовани окривљени за радњу опредељену оптужним актом већ правноснажно осуђен пресудом Прекршајног суда. Након оваквог пресуђења, а на основу одредбе члана 265 став 3 ЗКП, првостепени суд је трошкове кривичног поступка ставио на терет приватног тужиоца. Првостепени суд је предметну оптужбу одбио применом процесног начела ne bis in idem, према коме нико не може бити гоњен за кривично дело за које је одлуком суда правноснажно ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или је поступак правноснажно обустављен.

 

            Виши суд налази да је у међувремену наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења као неотклоњива процесна сметња објективног карактера на коју суд пази по службеној дужности, те је првостепену пресуду преиначио у погледу законског основа њене изреке и предметну оптужбу одбио без упуштања у оцену исправности одлуке првостепеног суда. Приватном кривичном тужбом окривљени се терети да је дана 13.01.2011. године извршио кривично дело лаке телесне повреде из члана 122 став 1 КЗ, за које је запрећена новчана или казна затвора у трајању до 1 године. Чланом 103 тачка 7 КЗ прописано је да се кривично гоњење за дело у питању не може предузети када протекне 2 године од извршења истог, док је чланом 104 став 6 КЗ прописано да застарелост кривичног гоњења у сваком случају наступа када протекне двоструко време које је законом предвиђено за наступање застарелости. Обзиром да је дана 13.01.2015. године навршен временски период од 4  године од дана наводног извршења радње кривичног дела које се окривљеном ставља на терет, то је, сходно цитираним законским одредбама, у предметној ствари наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења протеком двоструког временског периода који се по закону тражи за наступање застарелости.

             Поред процесног, материјални значај оваквог преиначења огледа се у одлуци о трошковима поступка. Обзиром на наступање застарелости кривичног гоњења које се не може приписати у кривицу приватног тужиоца, трошкови предметног поступка су, сходно одредби члана 265 став 3 ЗКП, за разлику од одлуке првостепеног суда, уместо на терет приватног тужиоца, стављени на терет буџетских средстава Основног суда у Новом Саду, обзиром да је предметна застарелост наступила пред тим судом. Сходно одредби члана 267 ЗКП, трошкови састава одговора на жалбу од стране браниоца окривљеног стављени су на терет буџетских средстава Вишег суда у Новом Саду, као трошкови настали пред судом правног лека.

             Испитујући побијану пресуду на основу жалбе приватног тужиоца, суд је по службеној дужности нашао да постоји неотклоњива процесна сметња за даље вођење предметног кривичног поступка. Иако је побијана пресуда одбијајуће диспозиције, основ одбијања је битно другачији, па је Виши суд морао преиначити исту, на наведени начин.

 

            ( Пресуда Вишег суда у  Новом Саду бр. Кж 1 6/2015 од 29.01.2015. године којим је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду бр. К 416/2012 од 27.05.2014. године ).

 

 

                                                                         аутор сентенце: Соња Бранков

                                                Издвојено из судске праксе Вишег суда у Новом Саду