Сентенце кривично право > Материјално право

КРИВИЧНО ДЕЛО УТАЈЕ ИЗ ЧЛ. 207 КЗ

У контексту законског описа бића кривичног дела утаје из чл. 207 КЗ-а, присвајање туђе ствари постоји онда када извршилац почне да се понаша као власник према повереној му ствари.

 

Из образложења:

 

Првостепени суд у побијаној одлуци наводи да је окривљени користио возило Rent-a car агенције на основу уговора о најму возила у периоду од 20.05.2013. године до 25.05.2013. године, те да је за тај период најам плаћен у целости. Овакво чињенично стање проистиче и из писмених доказа приложених у судски спис. Међутим, првостепени суд у изреци побијане пресуде наводи да се окривљеном ставља на терет извршење кривичног дела утаје из чл. 207. ст. 3 у вези ст. 1 КЗ-а у периоду од 20.05.2013. године до 25.05.2013. године. Радње кривичног дела утаје се не могу одредити на наведени период, јер у том периоду не може бити присвајања туђе покретне ствари, јер је у том периоду на снази био пуноправан уговор о најму возила за који је неспорно надокнада исплаћена у целости. Како окривљени није вратио возило оштећеној агенцији након уговореног рока, тј. закључно са 26.05.2013. године, а ни у знатном периоду након тога, остаје неутврђено тачно време када је спорно возило враћено оштећеном. Следствено томе, првостепени суд није означио време до којег је трајало противправно присвајање туђе ствари, јер је у периоду од 20.05.2013. године, па до 25.05.2013. године окривљени имао својство најмопримца возила, те се у том периоду и није могао понашати као власник возила.

 

Виши суд је, због битне повреде одредаба кривичног поступка,укинуо пресуду Основног суда којом је окривљени оглашен кривим да је извршио кривично дело утаје из чл. 207 ст.3 у вези ст.1 КЗ.

 

                                                    (Решење Вишег суда у Новом Саду посл.број Кж1-59/18 од 06.07.2018. године којим је укинута пресуда Основног суда у Новом Саду К 1846/15 од 21.12.2017. године.)

 

                                                         Издвојено из судске праксе Вишег суда у Новом Саду

                                                                         Аутор сентенце: Соња Бранков