Сентенце грађанско право > Стварно право
СВОЈИНСКА ТУЖБА ЗА ПОВРАЋАЈ СТВАРИ И ВРЕДНОСТ ПРЕДМЕТА СПОРА
Право власника ствари да ствар држи, остварује се у парничном поступку кроз својинску тужбу за повраћај ствари (rei vindicatio). Не може се у спору мале вредности расправљати о стварним правима на непокретности и по захтевима за предају непокретности у државину, без обзира на означење вредности предмета спора.
Из образложења:
Према стању у списима предмета, тужиља је поднела тужбу потражујући тужбеним захтевом да суд обавеже тужену да се исели са свим лицима и стварима из пословног апартмана, који се налази у пословно-стамбеном објекту и исти преда у посед тужиљи, те да јој на име накнаде штете исплати износ од 18.000,00 евра. Поднеском је тужиља прецизирала тужбени захтев у делу накнаде штете за коришћење туђег стана за спорни период на износ од по 130,00 евра месечно, са затезном каматом на сваки појединачан износ у складу са Законом о затезној камати, у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате, а о ком захтеву је првостепени суд и одлучио побијаном пресудом.
Код овако постављеног тужбеног захтева, по становишту овог суда, конкретан спор је искључен из категорије спорова мале вредности у смислу члана 469 ЗПП-а, будући да се ради о спору ради предаје у посед пословног апартмана, а потом и о захтеву за накнаду штете настале услед некоришћења предметне некретнине, како је то све ближе наведено у изреци првостепене пресуде.
Наиме, право власника ствари да ствар држи, остварује се у парничном поступку кроз својинску тужбу за повраћај ствари (rei vindicatio), у ком поступку, а у смислу одредбе члана 37 став 2 Закона о основама својинскоправних односа, власник мора доказати да на ствар чији повраћај тражи има право својине, као и да се ствар налази у фактичкој власти туженог.
Стога се, по становишту овог суда, не може у спору мале вредности расправљати о стварним правима на непокретности и по захтевима за предају непокретности у државину, без обзира на означење вредности предмета спора. Следом наведеног, иако је као вредност предмета спора означен износ од 176.276,10 динара, у конкретном случају се не ради се о спору мале вредности, будући да се одредба члана 468 ЗПП-а не односи на спорове о стварним правима на непокретностима и по захтевима за предају непокретности у државину, без обзира на основ захтева. Како се ради о спору о непокретности, те како је у складу са одредбом члана 24 став 1 тачка 3 Закона о уређењу судова у овој правној ствари надлежан Апелациони суд у Новом Саду, овај суд се огласио стварно ненадлежним и одлучио да се спис предмета уступа том суду као стварно и месно надлежном суду за даље поступање.
(Пресуда Вишег суда у Новом Саду, пословни број Гж 1503/17 од 05.03.2019. године)
Сентенцу саставила: Невена Максимовић, самостални саветник
