Сентенце грађанско право > Парнични поступак
ТУЖБА СА ПОСЕСОРНИМ И ПРОТИВТУЖБА СА ПЕТИТОРНИМ ЗАХТЕВОМ
Није дозвољено подношење противтужбе са петиторним захтевом у парници која тече по посесорном захтеву.
Из образложења:
Спајањем парнице по тужби ради сметања државине са парницом по противтужби за престанак узнемиравања права својине, ради заједничког расправљања, првостепени суд је починио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 став 1 у вези са чланом 198 и чланом 328 ЗПП-а, будући да није дозвољено спајање посесорног захтева са петиторним захтевом, јер се о наведеним захтевима не може одлучивати у истом поступку.
Наиме, сходно одредби члана 198 став 1 ЗПП-а, тужени може до закључења главне расправе да поднесе код истог суда противтужбу, ако је захтев противтужбе у вези са тужбеним захтевом или ако ти захтеви могу да се пребију или ако се противтужбом тражи утврђење неког права или правног односа од чијег постојања или непостојања зависи у целини или делимично одлука о тужбеном захтеву.
У конкретном случају, нису били испуњени услови за подношење противтужбе са петиторним захтевом у парници која тече по посесорном захтеву, имајући у виду да је поступак због сметања државине посебан парнични поступак, који је регулисан одредбама члана 448-454 ЗПП-а, за разлику од петиторне парнице по тужби за престанака узнемиравања права својине (члан 5 и 42 Закона о основама својинскопранвих односа), која петиторна заштита се остварује по одредбама општег парничног поступка. Због тога што се ради о два различита поступка који су нормирани различитим одредбама, ови захтеви се не могу спојити ради заједничког расправљања у истој парници у смислу члана 328 ЗПП-а. У посесорној парници суд одлучује решењем, а у петиторној пресудом. Рок за жалбу код посесорне парнице је 8 дана, а код петиторне парнице 15 дана. У посесорној парници суд може у складу са одредбом члана 451 ЗПП-а и по службеној дужности донети привремену меру, против ког решења није дозвољена посебна жалба, каква могућност не постоји у петиторном спору. Такође, у смислу члана 450 став 1 ЗПП-а расправљање о тужби због сметања државине ограничено је само на расправљање и доказивање чињеница последњег стања државине и насталог сметања. Искључено је расправљање о праву на државину, о правном основу, савесности државине или о захтевима за накнаду штете. Са друге стране, правилом постављеним у члану 5 Закона о основама својинско правних односа који прописује да је власник непокретности дужан да се при коришћењу непокретности уздржава од радњи и да отклања узроке који потичу од његове непокретности, којима се отежава коришћење других непокретности преко мере која је уобичајена с обзиром на природу и намену непокретности и на месне прилике, или којима се проузрокује знатнија штета, ближе се одређују границе права својине из члана 3 истог закона. Тужба која се подиже у случају неоснованог узнемиравања власника да врши своје право својине је негаторна тужба која се подноси под условима из члана 42 Закона о основама својинско правних односа.
Све наведено, првостепени суд очигледно није имао у виду када се упустио у расправљање и утврђивање и оних чињеница које нису од значаја за посесорну заштиту и када је дозволио у посесорном спору, подношење противтужбе са петиторним захтевом.
Следом наведеног, суд је жалбу тужиоца усвојио, а побијано решење у делу одлуке о противтужбеном захтеву укинуо и противтужбу одбацио применом одредбе члана 387 став 1 тачка 4 ЗПП-а.
(Решење Вишег суда у Новом Саду, пословни број Гж 3366/2016 од 17.11.2016. године)
Сентенцу саставила: Невена Максимовић, самостални саветник
