Сентенце грађанско право > Парнични поступак
СТВАРНА НАДЛЕЖНОСТ
Суд цени стварну надлежност према чињеничним наводима тужбе на којима тужилац заснива свој тужбени захтев, а не према наводима из одговора на тужбу.
Из образложења:
Побијаним решењем првостепени суд се применом одредбе члана 4. став 2 Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава огласио стварно ненадлежним за поступање у овој правној ствари и одредио да ће се предмет уступити Вишем суду у Београду на даље поступање, налазећи да текстови које је тужени објавио о тужиоцу имају карактер информација објављених у средствима јавног информисања.
Основано се жалбом туженог указује да у конкретном случају није било места примени одредбе члана 4. став 2 Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава ("Службени гласник РС" број 101/13 од 20.11.2013. године), којом је прописано да је Виши суд у Београду надлежан да у првом степену одлучује о забрани растурања штампе и ширења информација у средствима јавног информисања и да суди у споровима о објављивању исправке информације и одговора на информацију због повреде забране говора мржње, заштите права на приватни живот, односно права на лични запис, пропуштања објављивања информације и накнади штете у вези са објављивањем информације за територију Републике Србије.
Наиме, приликом испитивања стварне надлежности, суд своју стварну надлежност цени према чињеничним наводима тужбе на којима тужилац заснива свој тужбени захтев и према чињеницама које су суду опште познате. У конкретном случају тужилац је у тужби навео да је између њега и туженог вођен парнични поступак који је по изјављеној ревизији окончан доношењем пресуде у његову корист, као и да му због временског трајања, трошкова и душевних болова које је у наведеном поступку претрпео, припада накнада нематеријалне штете коју потражује тужбеним захтевом. Дакле, тужилац тражи накнаду штете због парничног поступка који је овде тужени водио против њега, а не због евентуалног објављивања информација у средствима јавног информисања. Такође, докази приложени уз одговор на тужбу који се односе на објављивање информација у средствима јавног информисања, достављени су на околност да је и сам тужилац својим иступањем у јавности допринео да се у овим средствима у односу на његову личност износе негативни коментари, те да се не може говорити о томе да су радњом овде туженог у смислу вођења парничног поступка против тужиоца, истом повређени углед и част.
Имајући у виду све напред наведено, а пре свега околност да суд цени стварну надлежност према чињеничним наводима тужбе на којима тужилац заснива свој тужбени захтев, а не према наводима из одговора на тужбу, за оцену стварне надлежности нису од значаја докази које је тужени доставио изјашњавајући се на наводе из тужбе, па је овај суд побијано решење укинуо. При томе предмет није вратио на поновно одлучивање, с обзиром да је за суђење надлежан Основни суд у Новом Саду, па нема места доношењу нове одлуке која се тиче стварне надлежности.
(Решење Вишег суда у Новом Саду, пословни број Гж 998/21 од 02.02.2021. године)
Сентенцу саставила: Невена Максимовић, самостални саветник
