Сентенце грађанско право > Парнични поступак
ПРИГОВОР ПРЕУРАЊЕНОСТИ ТУЖБЕНОГ ЗАХТЕВА
Приговор преурањености тужбеног захтева цени се у моменту пресуђења, а не у тренутку подношења тужбе, те евентуална основаност истог води одбијању тужбеног захтева, а не одбачају тужбе.
Из образложења:
Тужиља је поднела тужбу за накнаду нематеријалне штете коју је претрпела услед повређивања у аутобусу туженог. На припремном рочишту пуномоћник туженог је навео да сматра да је тужба преурањена, будући да је лечење тужиље и даље у току, због чега је предлажио да се иста одбаци, након чега је првостепени суд донео побијано решење, уз образложење да, с обзиром да тужиља није завршила лечење, у време подношења тужбе није испуњен услов из члана 376 Закона о облигационим односима, јер тужиља још није дознала за претрпљену штету, а последице штетног догађаја се још отклањају и стање није коначно.
Основано се жалбом тужиље побија законитост и правилност побијаног решења, будући да се приговор преурањеност тужбеног захтева цени у моменту пресуђења, а не у тренутку подношења тужбе, а последично томе, евентуална основаност истог води одбијању тужбеног захтева, а не одбачају тужбе.
Наиме, у конкретном случају предмет тужбеног захтева је накнада материјалне и нематеријалне штете. Није спорно да је за питање застарелости потраживања накнаде штете, једина релевантна чињеница поред момента подношења тужбе и коначно стање здравља тужиоца. Чињеница завршетка лечења од значаја је и за евентуално досуђење накнаде нематеријалне штете на име претрпљених физичких болова, страха, те душевних болова због умањења животне активности и наружености, будући да висина накнаде за све видове нематеријалне штете зависи, између осталог и од интензитета и дужине трајања претрпљених физичких и душевних болова, као и страха. Стога, тек ако се предложеним и изведеним доказима у поступку утврди да је лечење завршено, уз претходно испуњење услова узрочности између предметног штетног догађаја и наступелих штетих последица, тужиља може с правом да захтева накнаду нематеријалне штете која је предмет овог спора. Како је за утврђење напред наведених релевантних чињеница потребно спровести доказни поступак, то не постоје процесни услови да се приговор преурањености тужбеног захтева цени у тренутку подношења тужбе. Дакле, тек уколико се након спроведеног доказног поступка утврди да лечење није завршено, тада се стичу услови за евентуалан закључак о преурањености тужбе који води одбијању тужбеног захтева, при чему се напомиње да правноснажна пресуда о одбијању тужбеног захтева због преурањености, не делује као res iudicata у предмету по тужби поднетој после доспелости потраживања.
У конкретном случају, из наративног дела тужбе и приложених доказа произилази да је штета коју је тужиља претрпела услед повређивања у аутобусу туженог у момента подношења тужбе у одређеном обиму већ наступила, због чега се тужба којом се потражује накнада ове штете, за сада не може сматрати преурањеном.
(Пресуда Вишег суда у Новом Саду, пословни број Гж 3307/18 од 12.02.2019. године)
Сентенцу саставила: Невена Максимовић, самостални саветник
