Сентенце грађанско право > Парнични поступак

НАСТАВАК ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА НАКОН ПРЕКИДА

 

Наслеђивање је, по својој правној природи, универзална сукцесија и наследник ступа у све наслеђивању подобне правне односе оставиоца. Смрћу лица отвара се његово наслеђе, а наследници стичу својство наследника. Ова универзална грађанскоправна сукцесија доводи до процесноправне сукцесије у погледу преносивих права. Како право својине спада у категорију преносивих права произлази да тужени не може да се противи овој процесној сукцесији само из разлога што евентуално преносиво право правних претходника тужилаца, о коме се одлучује у овом поступку, већ сад није обухваћено решењем о наслеђивању.


            Из образложења:

Побијаним решењем усвојен је предлог тужиља те је, пошто су окончани оставински поступци иза покојних Б.М. и Б.Р. одређен наставак парничног поступка у правној ствари ранијих тужилаца, који је прекинут решењем Основног суда у Новом Саду. Против наведеног решења тужени је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога.

 

Из наведеног произлази да тужени оспорава решење о наставку поступка из разлога што сматра да је у решењу о наслеђивању морало бити утврђено ко је наследио имовину која је предмет тужбеног захтева (о коме није правноснажно одлучено) што није учињено. Овакво становиште жалиоца није прихватио ни првостепени суд, а не прихвата га ни овај суд.

 

Према одредби чл. 222 ст. 1. тач. 1. ЗПП-а, парнични поступак се прекида када странка умре. Према одредби чл. 225 ЗПП-а, поступак који је прекинут из овог разлога наставиће се када наследник или старалац заоставштине преузме поступак или их суд на предлог противне стране позове да то учине. Закон, дакле, не прописује никакве додатне услове за одређивање наставка поступка. Како су Л.Л. и Б.К. доказале да су наследнице Б. М. и Б.Р, те како су поднеле предлог за наставак поступка, стекли су се услови да суд исти и одреди, у којој ситуацији је потпуно ирелевантно да ли је у оставинском поступку односно у решењу о наслеђивању утврђено да ће заоставштину оставиоца евентуално чинити право својине на некретнини о чему се расправља у овом поступку.

 

Наиме, наслеђивање је, по својој правној природи, универзална сукцесија и наследник ступа у све наслеђивању подобне правне односе оставиоца. Смрћу лица отвара се његово наслеђе, а наследници стичу својство наследника. Ова универзална грађанскоправна сукцесија доводи до процесноправне сукцесије у погледу преносивих права. Како право својине спада у категорију преносивих права произлази да тужени не може да се противи овој процесној сукцесији само из разлога што евентуално преносиво право правних претходника тужилаца, о коме се одлучује у овом поступку, већ сад није обухваћено решењем о наслеђивању.

 

(Решење Вишег суда у Новом Саду, пословни број Гж 3844/2016 од 08.11.2016. године)

                                    Сентенцу саставила: Невена Максимовић, самостални саветник