Сентенце грађанско право > Облигационо право
НЕОСНОВАНО ОБОГАЋЕЊЕ
Да би дошло до примене института неоснованог обогаћења, предуслов је да је део имовине тужилаца прешао у имовину туженог, а не другог лица које је у уговорном односу са туженим.
Из образложења:
Пресудом Основног суда у Новом Саду oбавезан је тужени Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање Дирекција Покрајинског фонда Нови Сад да тужиоцима исплати досуђене износе на име мање исплаћеног месечног износа припадајуће пензије услед умањења због доставе на кућну адресу за период од 01.12.2015. године - 01.09.2018. године. У првостепеном поступку је утврђено да су тужиоци корисници пољопривредних пензија које примају тако што им се исте од стране РФ ПИО Дирекција Покрајинског фонда Нови Сад достављају преко поште на адресу пребивалишта тужилаца.
У уговорима о готовинској исплати пензија из спорног периода, који су закључени између туженог као наручиоца и Банке поштанска штедионица АД Београд која наступа у заједничкој понуди са ЈП „ПТТ саобраћаја Србије“ из Београда, констатовано је да је предмет уговора набавка услуге готовинске исплате пензије, као и исплата пензија на текуће рачуне корисника који су отворени код Банка поштанска штедионица. Одредбама овог уговора је наведено да се Банка поштанска штедионица обавезује да на име трошкова поштарине предузећа ПТТ, за сваки налог за исплату из овог уговора обрачуна провизију у висини од 2,00% од износа пензије за кориснике, односно примаоце пензија из осигурања пољопривредника. Обрачуната провизија се исказује по налогу за исплату и пада на терет корисника, односно примаоца пензија коме је извршена исплата пензије.
Основано се жалбом туженог указује да је првостепени суд погрешно применио материјално право када је на основу утврђеног чињеничног стања обавезао туженог да тужиоцима исплати износе ближе наведене у изреци побијане пресуде.
Чланом 109 став 1 Закона о пензијском и инвалидском осигурању (Службени гласник РС број 34/2003 од 02.04.2003. године) је прописано да је Фонд код кога је остварено право на пензију или новчану накнаду дужан да кориснику права исплаћује износе који му припадају у месту његовог боравка у Републици Србији, односно Републици Црној Гори.
Чланом 13. Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању (Службени гласник РС број 73/2018 од 29.09.2018. године, ступио на снагу 30.09.2018. године) је прописано да се члан 109 мења и гласи „Фонд је дужан да кориснику права исплаћује износе пензије, односно новчане накнаде у Републици Србији. Исплата из члана 1. овог става врши се преко банке. Фонд закључује уговор са банком ради регулисања међусобних односа у вези са начином, условима исплате и повраћајем пензија, односно новчаних накнада. Банка је обавезна да износе пензије, односно новчане накнаде који су исплаћени након смрти корисника, врати Фонду на његов захтев, односно не може из тих износа намирити своја потраживања која има према кориснику права. Банка одговара за насталу штету ако не поступи на начин утврђен у ставу 4. овог члана.
Из утврђеног чињеничног стања проистиче да је по основу уговора закључених између РФ ПИО и Банке поштанска штедионица и ЈП ПТТ „Пошта Србија“ прецизно регулисан начин исплате пензија и новчаних накнада из ПИО корисницима, као и начин поступања са исплаћеним и неисплаћеним налозима за исплату на кућне адресе.
Наиме, тужиоци су као корисници пољопривредних пензија имали могућност да изаберу начин на који ће им пензије бити исплаћиване, а како се у конкретном случају исплате врше доставом путем ЈП „Поште Србије“ на кућну адресу, имајући у виду наведену одредбу Уговора о готовинској исплати пензија којом је предвиђено да се Банка поштанска штедионица обавезује да на име трошкова поштарине предузећа ПТТ за сваки налог за исплату из уговора обрачуна провизију у висини од 2% од износа пензије за кориснике пензија, сваки корисник пензије коме се пензија доставља на кућну адресу има обавезу да плати поштарину за сваки налог за исплату, па тиме и тужиоци.
Стога, нема места примени одредбе члана 210 ЗОО која се односе на стицање без основа, с обзиром на то да на страни туженог није дошло до неоснованог обогаћења, а на штету тужилаца, имајући у виду да су износи провизије који су наплаћивани приликом исплате сваког износа припадајуће пензије наплаћени од тужилаца од стране ЈП „Пошта Србије“, сагласно закљученом уговору у висини одређеној Ценовником поштанских услуга ЈП „Поште Србије“, те тако ниједан део имовине тужилаца није прешао на било који начин у имовину туженог.
(Пресуда Вишег суда у Новом Саду, пословни број Гж 5182/19 од 15.12.2021. године)
Сентенцу саставила: Невена Максимовић, самостални саветник
