Сентенце грађанско право > Облигационо право
НАКНАДА ШТЕТЕ НАСТАЛЕ УСЛЕД НЕПРАВИЛНОСТИ ПРИ СПРОВОЂЕЊУ ИЗВРШЕЊА
До настанка штете за тужиљу је дошло искључивом кривицом извршитеља који је супротно одредбама закона донео одлуку да износ из купопродајне цене, а ради намирења потраживања тужиље, умањи за износ јемства, коју одлуку није исправио ни након што му је на неправилности указано захтевом поднетим од стране тужиље ради отклањања неправилности учињених у спровођењу извршења, већ је тај захтев својим закључком одбио, правилно првостепени суд налази да је наведеним поступањем туженог тужиљи нанета штета.
Из образложења:
Побијаном пресудом Основног суда у Новом Саду усвојен је тужбени захтев тужиље и обавезан тужени јавни извршитељ да тужиљи исплати тражени износ на име накнаде штете.
Према одредби члана 130 Закона о извршењу и обезбеђењу купац је дужан да положи цену у року одређеном закључком о продаји. Ако је купац извршни поверилац чије потраживање не достиже износ постигнуте цене на јавном надметању и ако би се, с обзиром на његов ред првенства, могао намирити из цене, дужан је да на име цене положи само разлику између потраживања и постигнуте цене. Ако понуђач са највећом понудом не положи продајну цену у предвиђеном року, суд односно извршитељ ће прогласити продају том понуђачу без правног дејства и позвати другог по реду понуђача да купи непокретност. Ако ни тај понуђач не положи цену коју је понудио у одређеном року суд, односно извршитељ примењују ова правила и на трећег понуђача. У случају да сва три понуђача са највишом понудом не положе понуђену, односно продајну цену у року суд, односно извршитељ ће поступити у складу са чл. 96. и 97. овог закона. Из положеног јемства тих понуђача измириће се трошкови нове продаје и надокнадити евентуална разлика између цене постигнуте на ранијој и новој продаји.
Према одредби члана 326 Закона о извршењу и обезбеђењу одређено је да је извршитељ целокупном својом имовином одговоран за штету која током поступка извршења настане његовом кривицом.
Сходно утврђеном чињеничном стању и напред цитираним одредбама закона, правилан је закључак првостепеног суда да тужени није поступио у складу са одредабама Закона о извршењу и обезбеђењу имајући у виду да је законском одредбом (члан 130) регулисано поступање са положеним јемством и сврха истог, односно да се надокнаде трошкови нове продаје и да се надокнади евентуална разлика између цене постигнуте на ранијој и новој продаји. Дакле, како до нове продаје није дошло, те како извршитељ није определио евентуалне трошкове који су настали услед неуплаћивања износа од стране тужиље у току прве продаје које је евентуално требало намирити, правилно првостепени суд налази да се са положеним јемством, након коначне уплате од стране неког од прва три понуђача, јавна продаја закључује, након чега се јемство враћа осталим понуђачима, односно да сам закон не предвиђа да се износ на име јемства од прва три понуђача задржава уколико нема друге продаје. Наведено становиште првостепеног суда у свему прихвата и овај суд, због чега су супротни жалбени наводи неосновани.
Даље, имајући у виду да је до настанка штете за тужиљу дошло искључивом кривицом извршитеља који је супротно одредбама закона донео одлуку да износ из купопродајне цене, а ради намирења потраживања тужиље, умањи за износ јемства, коју одлуку није исправио ни након што му је на неправилности указано захтевом поднетим од стране тужиље ради отклањања неправилности учињених у спровођењу извршења, већ је тај захтев својим закључком одбио, правилно првостепени суд налази да је наведеним поступањем туженог тужиљи нанета штета.
(Пресуда Вишег суда у Новом Саду, пословни број Гж 2037/2016 од 28.03.2018. године)
Сентенцу саставила: Невена Максимовић, самостални саветник
