Sentence građansko pravo > Parnični postupak
TUŽBA SA POSESORNIM I PROTIVTUŽBA SA PETITORNIM ZAHTEVOM
Nije dozvoljeno podnošenje protivtužbe sa petitornim zahtevom u parnici koja teče po posesornom zahtevu.
Iz obrazloženja:
Spajanjem parnice po tužbi radi smetanja državine sa parnicom po protivtužbi za prestanak uznemiravanja prava svojine, radi zajedničkog raspravljanja, prvostepeni sud je počinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 1 u vezi sa članom 198 i članom 328 ZPP-a, budući da nije dozvoljeno spajanje posesornog zahteva sa petitornim zahtevom, jer se o navedenim zahtevima ne može odlučivati u istom postupku.
Naime, shodno odredbi člana 198 stav 1 ZPP-a, tuženi može do zaključenja glavne rasprave da podnese kod istog suda protivtužbu, ako je zahtev protivtužbe u vezi sa tužbenim zahtevom ili ako ti zahtevi mogu da se prebiju ili ako se protivtužbom traži utvrđenje nekog prava ili pravnog odnosa od čijeg postojanja ili nepostojanja zavisi u celini ili delimično odluka o tužbenom zahtevu.
U konkretnom slučaju, nisu bili ispunjeni uslovi za podnošenje protivtužbe sa petitornim zahtevom u parnici koja teče po posesornom zahtevu, imajući u vidu da je postupak zbog smetanja državine poseban parnični postupak, koji je regulisan odredbama člana 448-454 ZPP-a, za razliku od petitorne parnice po tužbi za prestanaka uznemiravanja prava svojine (član 5 i 42 Zakona o osnovama svojinskopranvih odnosa), koja petitorna zaštita se ostvaruje po odredbama opšteg parničnog postupka. Zbog toga što se radi o dva različita postupka koji su normirani različitim odredbama, ovi zahtevi se ne mogu spojiti radi zajedničkog raspravljanja u istoj parnici u smislu člana 328 ZPP-a. U posesornoj parnici sud odlučuje rešenjem, a u petitornoj presudom. Rok za žalbu kod posesorne parnice je 8 dana, a kod petitorne parnice 15 dana. U posesornoj parnici sud može u skladu sa odredbom člana 451 ZPP-a i po službenoj dužnosti doneti privremenu meru, protiv kog rešenja nije dozvoljena posebna žalba, kakva mogućnost ne postoji u petitornom sporu. Takođe, u smislu člana 450 stav 1 ZPP-a raspravljanje o tužbi zbog smetanja državine ograničeno je samo na raspravljanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja. Isključeno je raspravljanje o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete. Sa druge strane, pravilom postavljenim u članu 5 Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa koji propisuje da je vlasnik nepokretnosti dužan da se pri korišćenju nepokretnosti uzdržava od radnji i da otklanja uzroke koji potiču od njegove nepokretnosti, kojima se otežava korišćenje drugih nepokretnosti preko mere koja je uobičajena s obzirom na prirodu i namenu nepokretnosti i na mesne prilike, ili kojima se prouzrokuje znatnija šteta, bliže se određuju granice prava svojine iz člana 3 istog zakona. Tužba koja se podiže u slučaju neosnovanog uznemiravanja vlasnika da vrši svoje pravo svojine je negatorna tužba koja se podnosi pod uslovima iz člana 42 Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa.
Sve navedeno, prvostepeni sud očigledno nije imao u vidu kada se upustio u raspravljanje i utvrđivanje i onih činjenica koje nisu od značaja za posesornu zaštitu i kada je dozvolio u posesornom sporu, podnošenje protivtužbe sa petitornim zahtevom.
Sledom navedenog, sud je žalbu tužioca usvojio, a pobijano rešenje u delu odluke o protivtužbenom zahtevu ukinuo i protivtužbu odbacio primenom odredbe člana 387 stav 1 tačka 4 ZPP-a.
(Rešenje Višeg suda u Novom Sadu, poslovni broj Gž 3366/2016 od 17.11.2016. godine)
Sentencu sastavila: Nevena Maksimović, samostalni savetnik
