Sentence građansko pravo > Obligaciono pravo
POVREDA ČASTI I UGLEDA PODNOŠENjEM KRIVIČNE PRIJAVE
Prilikom podnošenja krivične prijave kao instituta kojim građani ukazuju na eventualne nezakonitosti, sloboda izražavanja mora se tumačiti u širem kontekstu, upravo da ne bi došlo do "odvraćajućeg" efekta, pa ista ne može biti razlog da tuženi bude obavezan da tužiocima isplati naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, odnosno donošenje takve sudske odluke ne bi bilo neophodno u demokratskom društvu, u smislu stava 2. člana 10. Evropske konvencije.
Iz obrazloženja:
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud obaveže tuženog da tužiocima isplati traženi iznos na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede časti i ugleda.
Član 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima garantuje pravo na slobodu izražavanja tako da svako ima ovo pravo, koje uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice.
Međutim, sloboda izražavanja nije apsolutno pravo. Dolazi uz odgovornosti i obaveze i podložna je ograničenjima, kako je to predviđeno u stavu 2. citiranog člana 10. Evropske konvencije, gde se navodi da pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.
Zbog izuzetnog značaja za razvoj demokratskog društva, sloboda izražavanja predstavlja pravilo, a ograničenja ove slobode treba da budu izuzetak. U primeni člana 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima pravo na slobodu izražavanja treba tumačiti u širem smislu, dok se ograničenja moraju strogo tumačiti. Primarna uloga člana 10. Evropske konvencije jeste da se zaštiti sloboda izražavanja svih. Prema tome, pravilo je da se strogo tumače moguća ograničenja koja su navedena u stavu 2. citiranog člana 10. Evropske konvencije. Shodno tome, od državnih vlasti ne zahteva se da se mešaju u ostvarivanje slobode izražavanja svaki put kada se jedna od osnova obuhvaćenih stavom 2. dovede u pitanje, jer bi ovo dovelo do ograničavanja sadržaja ovog prava i dovelo bi do takozvanog "odvraćajućeg" efekta. Sud razmatra i odlučuje da li postoje smetnje u svakom od pojedinačih slučajeva, sagledavajući restriktivni uticaj na ostvarivanje prava na slobodu izražavanja na konkretne mere.
Pritom, kako je to i predviđeno u stavu 2. člana 10. Evropske konvencije, ograničenje slobode izražavanja mora biti propisano zakonom (norma mora biti jasna, predvidljiva, dostupna), ograničenje mora da ima legitiman cilj (nacionalna bezbednost, teritorijalni integritet, javna bezbednost, sprečavanje nereda ili kriminala, zaštita zdravlja, morala, ugleda ili prava drugih, sprečavanje otkrivanja informacija dobijenih u poverenju, očuvanje autoriteta i nepristranosti sudstva), te ograničenje slobode izražavanja mora biti neophodno u demokratskom društvu.
Član 10. Evropske konvencije štiti ne samo informacije ili ideje koje su dobro prihvaćene ili se smatraju neuvredljivim, ili odslikavaju ravnodušnost, već i one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju, s obzirom da su takvi zahtevi pluralizma, tolerancije i širokoumnosti, bez kojih nema demokratskog društva. Sloboda izražavanja predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo, a sloboda izražavanja obuhvata i određeni stepen preterivanja ili čak provociranja. Stoga i uvredljive reči, čak poput "idiot" ili "fašista" mogu biti prihvatljive pod određenim okolnostima. U skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava tekstovi koji koriste takve reči ili izjave moraju biti analizirani u širem kontekstu. U konkretnom slučaju, usvajanjem tužbenog zahteva došlo bi do ograničenja slobode izražavanja tuženog.
Analizirajući ispunjenost uslova za ograničenje slobode izražavanja tuženog, kako je to predviđeno stavom 2. člana 10. Evropske konvencije, ovaj sud nalazi da su prva dva uslova ispunjena, jer je navedeno ograničenje propisano zakonom, u smislu odredbe čl. 200. Zakona o obligacionim odnosima, normom koja je jasna, predvidljiva i dostupna, te bi imalo legitiman cilj - zaštitu ugleda i časti, ali treći uslov nije ispunjen, jer ovo ograničenje nije neophodno u demokratskom društvu.
Naime, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, odnosno da se tuženi podnošenjem krivične prijave protiv tužilaca koristio zakonskim pravom, iskazujući u istoj svoje primedbe na način na koji su tužioci obavljali posao policijskih službenika, osporavajući profesionalnost i zakonitost njihovog rada i iznoseći razloge svoje sumnje, isti se ne mogu smatrati dovoljnim da tuženi bude obavezan da ovde tužiocima isplati naknadu nematerijalne štete, odnosno donošenje takve sudske odluke ne bi bilo neophodno u demokratskom društvu, tim pre što se radi o krivičnoj prijavi, te bi ovo dovelo do ograničavanja sadržaja ovog prava i dovelo bi do takozvanog "odvraćajućeg" efekta. Naime, prilikom podnošenja krivične prijave kao instituta kojim građani ukazuju na eventualne nezakonitosti, sloboda izražavanja mora se tumačiti u širem kontekstu, upravo da ne bi došlo do citiranog "odvraćajućeg" efekta.
(Presuda Višeg suda u Novom Sadu, poslovni broj Gž 4577/17 od 25.01.2019. godine)
Sentencu sastavila: Nevena Maksimović, samostalni savetnik
