Сентенце грађанско право > Облигационо право
ПОВРЕДА ЧАСТИ И УГЛЕДА ПОДНОШЕЊЕМ КРИВИЧНЕ ПРИЈАВЕ
Приликом подношења кривичне пријаве као института којим грађани указују на евентуалне незаконитости, слобода изражавања мора се тумачити у ширем контексту, управо да не би дошло до "одвраћајућег" ефекта, па иста не може бити разлог да тужени буде обавезан да тужиоцима исплати накнаду нематеријалне штете због повреде части и угледа, односно доношење такве судске одлуке не би било неопходно у демократском друштву, у смислу става 2. члана 10. Европске конвенције.
Из образложења:
Пресудом Основног суда у Новом Саду одбијен је тужбени захтев тужилаца којим су тражили да суд обавеже туженог да тужиоцима исплати тражени износ на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед повреде части и угледа.
Члан 10. Европске конвенције о људским правима гарантује право на слободу изражавања тако да свако има ово право, које укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе.
Међутим, слобода изражавања није апсолутно право. Долази уз одговорности и обавезе и подложна је ограничењима, како је то предвиђено у ставу 2. цитираног члана 10. Европске конвенције, где се наводи да пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства.
Због изузетног значаја за развој демократског друштва, слобода изражавања представља правило, а ограничења ове слободе треба да буду изузетак. У примени члана 10. Европске конвенције о људским правима право на слободу изражавања треба тумачити у ширем смислу, док се ограничења морају строго тумачити. Примарна улога члана 10. Европске конвенције јесте да се заштити слобода изражавања свих. Према томе, правило је да се строго тумаче могућа ограничења која су наведена у ставу 2. цитираног члана 10. Европске конвенције. Сходно томе, од државних власти не захтева се да се мешају у остваривање слободе изражавања сваки пут када се једна од основа обухваћених ставом 2. доведе у питање, јер би ово довело до ограничавања садржаја овог права и довело би до такозваног "одвраћајућег" ефекта. Суд разматра и одлучује да ли постоје сметње у сваком од појединачих случајева, сагледавајући рестриктивни утицај на остваривање права на слободу изражавања на конкретне мере.
Притом, како је то и предвиђено у ставу 2. члана 10. Европске конвенције, ограничење слободе изражавања мора бити прописано законом (норма мора бити јасна, предвидљива, доступна), ограничење мора да има легитиман циљ (национална безбедност, територијални интегритет, јавна безбедност, спречавање нереда или криминала, заштита здравља, морала, угледа или права других, спречавање откривања информација добијених у поверењу, очување ауторитета и непристраности судства), те ограничење слободе изражавања мора бити неопходно у демократском друштву.
Члан 10. Европске конвенције штити не само информације или идеје које су добро прихваћене или се сматрају неувредљивим, или одсликавају равнодушност, већ и оне које вређају, шокирају или узнемиравају, с обзиром да су такви захтеви плурализма, толеранције и широкоумности, без којих нема демократског друштва. Слобода изражавања представља право да се неометано од било кога изражавају мишљења, информације и идеје, без обзира на садржину и њихово дејство, а слобода изражавања обухвата и одређени степен претеривања или чак провоцирања. Стога и увредљиве речи, чак попут "идиот" или "фашиста" могу бити прихватљиве под одређеним околностима. У складу са праксом Европског суда за људска права текстови који користе такве речи или изјаве морају бити анализирани у ширем контексту. У конкретном случају, усвајањем тужбеног захтева дошло би до ограничења слободе изражавања туженог.
Анализирајући испуњеност услова за ограничење слободе изражавања туженог, како је то предвиђено ставом 2. члана 10. Европске конвенције, овај суд налази да су прва два услова испуњена, јер је наведено ограничење прописано законом, у смислу одредбе чл. 200. Закона о облигационим односима, нормом која је јасна, предвидљива и доступна, те би имало легитиман циљ - заштиту угледа и части, али трећи услов није испуњен, јер ово ограничење није неопходно у демократском друштву.
Наиме, имајући у виду све околности конкретног случаја, односно да се тужени подношењем кривичне пријаве против тужилаца користио законским правом, исказујући у истој своје примедбе на начин на који су тужиоци обављали посао полицијских службеника, оспоравајући професионалност и законитост њиховог рада и износећи разлоге своје сумње, исти се не могу сматрати довољним да тужени буде обавезан да овде тужиоцима исплати накнаду нематеријалне штете, односно доношење такве судске одлуке не би било неопходно у демократском друштву, тим пре што се ради о кривичној пријави, те би ово довело до ограничавања садржаја овог права и довело би до такозваног "одвраћајућег" ефекта. Наиме, приликом подношења кривичне пријаве као института којим грађани указују на евентуалне незаконитости, слобода изражавања мора се тумачити у ширем контексту, управо да не би дошло до цитираног "одвраћајућег" ефекта.
(Пресуда Вишег суда у Новом Саду, пословни број Гж 4577/17 од 25.01.2019. године)
Сентенцу саставила: Невена Максимовић, самостални саветник
