Sentence građansko pravo > Obligaciono pravo
ODGOVORNOST PRAVNOG LICA ZA ŠTETU KOJU PROUZROKUJE NjEGOV ORGAN
Pravilnost odluka koje donose sudovi ili drugi državni organi, ispituje se u postupcima po redovnim i vanrednim pravnim lekovima, a činjenica da je viša instanca ocenila kao nepravilno pravno shvatanje nižestepenih organa, sama po sebi nije osnov za naknadu štete u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.
Iz obrazloženja:
Načelo nezavisnosti sudija je garant vladavine prava. Iako je tužbom označena tužena Republika Srbija, Osnovni sud u Novom Sadu, navodima tužbe se stavlja na teret odgovornost ovoj tuženoj za nezakonit rad Osnovnog suda u Novom Sadu, odnosno veća sudija Izvršnog odeljenja ovog suda. Ovde valja ukazati da je Ustavom Republike Srbije propisano da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Sudija je u vršenju sudijske funkcije nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu, a svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije je zabranjen (čl. 142. st. 2 Ustava Republike Srbije). Sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije (čl. 149. Ustava Republike Srbije). Pored Ustava Republike Srbije, Zakon o sudijama garantuje sudijama pravo na slobodu mišljenja prilikom donošenja sudske odluke i to tako što propisuje da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije (čl. 5. Zakona o sudijama). I međunarodni standardi (Preporuka Komiteta ministara državama članicama o sudijama: nezavisnost, delotvornost i odgovornosti (CM/Rec(2010)12 iz 2010. godine, Osnovna načela o nezavisnosti sudstva, usvojena na osnovu Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, a polazeći od navedene Preporuke Komiteta ministara, najzad i Evropska povelja o zakonu za sudije, polazeći od prava na pravično suđenje propisano čl. 6 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda) proklamuju iste vrednosti.
Sledom toga, kako je sudija u nezavisan i samostalan u svom radu, te ovlašćen da u skladu sa navedenim načelima i tumači propise koje primenjuje, to način tumačenja istih ne može predstavljati osnov odgovornosti države za štetu zbog nepravilnog ili nezakonitog rada suda, u smislu čl. 172 st.1 ZOO. Naime, pravilnost odluka koje donose sudovi ili drugi državni organi, ispituje se u postupcima po redovnim i vanrednim pravnim lekovima, a činjenica da je viša instanca ocenila kao nepravilno pravno shvatanje nižestepenih organa, sama po sebi nije osnov za naknadu štete u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Suprotno shvatanje, koje zastupa tužilac, vodilo bi tome da nezakonit i nepravilan rad organa tužene Republike Srbije postoji uvek kada viši stepen, u postupku po pravnom leku, oceni nepravilnim shvatanje nižestepenog organa. Kako se zauzeto i obrazloženo pravno stanovište suda u izvršnom postupku ne može smatrati greškom koju je prouzrokovao organ države, u smislu čl. 172 st.1 ZOO, to izostaje uzročna veza između pričinjene štete i radnji organa drugotužene, sledom čega je i tužbeni zahtev neosnovan u odnosu na drugotuženu Republiku Srbiju.
(Presuda Višeg suda u Novom Sadu, poslovni broj P 274/22 od 22.12.2022. godine, potvrđena presudom Apelacionog suda posl. br. Gž 803/23 od 13.04.2023. godine)
Sentencu sastavila dr Biljana Lepotić, sudija Višeg suda u Novom Sadu
